Njegova ekselencija Arne Sanes Bjornstad objasnio je u intervjuu jednim dnevnim novinama da je „Kosovo, zapravo, nezavisna država, bez obzira na stav Srbije o tome“.
„Aktuelna situacija je takva da je Srbija u svakom slučaju na gubitku“, lakonski nas je poučio Skandinavac, hladno skinuvši diplomatske rukavice.
Poenta ove Bjornstadove poruke brutalno je očigledna. U prevodu na prost jezik glasi:
Nema tih pregovora o Kosovu koji bi promenili činjenicu da će teritorija Srbije biti rasparčana. Šta god da učinite, vi ste gubitnici. Ustav Srbije je mrtvo slovo na papiru. Pregovori Beograda i Prištine su puko zamlaćivanje. Priznajte: Kosovo nije Srbija!
Hvala Bjornstadu na iskrenosti. Ali, njegova „lekcija“ Srbiji čin je apsolutnog neprijateljstva.
Bez obzira na to što je Kraljevina Norveška država koja je možda među najvećim finansijskim donatorima naše zemlje od Petog oktobra do danas (samo u poslednjih deset godina uplatila je oko 100 miliona evra).
Bez obzira na to što je ta zemlja najavila da će u 2018. godini udvostručiti bespovratnu pomoć Srbiji i da će ona iznositi oko 25 miliona evra.
Bez obzira na to što je, ilustracije radi, samo za reformu policije i borbu protiv sajber-kriminala i trgovine narkoticima ova zemlja izdvojila za Srbiju 1,68 miliona evra.
Svim tim milionima ne može da se plati kapitulacija Srbije. Svi ti milioni, pa nek ih je i deset puta više, nikome ne daju za pravo da komada neku državu i da je pretvara u poniznu, okupiranu teritoriju.
Taj novac ne postoji.
A nećemo da verujemo da su moćni zapadni promoteri nepostojeće države Kosovo odabrali baš predstavnika velikog donatora Srbije — Norveške, da u Beogradu izgovori ono što se ne sme, ako si prijatelj.
Na ovom mestu, podsetićemo Njegovu ekselenciju na poučan primer iz njegove zemlje:
Norveška je više od 40 godina imala teritorijalni spor sa Rusijom u Barencovom moru, krcatom ribe i naftnim bušotinama. Nije odstupala iako je za rivala imala mnogo moćniju državu.
I, posle pregovora i pregovora, 2010. godine, ruski predsednik Dmitrij Medvedev i norveški premijer Jens Stoltenberg potpisali su sporazum o razgraničenju. Pao je dogovor zarad dobrosusedskih odnosa.
Nažalost, iz ovog primera Arne Sanes Bjornstad nije naučio ništa. Pa ni da je za mir i normalan život neophodno da obe strane popuste. Što je elementarni princip i kad se ćuškaju klinci u parkiću, a kamoli kad narodi imaju ozbiljan spor.
Još nešto je Bjornstad poručio Srbima. Pozvao ih je da nastave put u Evropsku uniju, ali ih je upozorio da nijedna zemlja EU nema takvu vojnu i bezbednosnu saradnju sa Rusijom kao što ima Srbija.
„Najveći deo članica EU Rusiju smatra pretnjom. Srbiji bi bilo mudrije da to uzme u obzir i da vodi politiku više u skladu sa zemljama EU i tako pokaže spremnost da bude pouzdan član Unije“, jasno nam je ambasador pokazao put.
Da ponovo prevedemo Njegovu ekselenciju, iako je sve jasno:
Srbija treba da doživljava Rusiju kao pretnju, iako Rusija za Srbiju nije nikakva pretnja već najveći spoljnopolitički saveznik i partner.
I na ovom primeru, Bjornstad je ponovo zaboravio iz koje države dolazi. Pa da ga podsetimo.
Kraljevina Norveška nije član Evropske unije. Građani te države su na dva demokratska referenduma 1972. i 1994. godine odbili da se pridruže evropskoj porodici sa centralom u Briselu.
Oba puta, pobedile su političke snage koje su promovisale poruku:
„Norvežani ne žele da izgube svoj identitet. Norveška ne želi da zavisi od drugih država…“
Dobro, reći ćete, Srbija nije Norveška. Kod njih je „hladno, al′ standard“. Imaju naftu…
Tačno je. Ali ni Norvežani nemaju blago kakvo ima Srbija.
A to je — Kosovo i Metohija.
