U ruševinama antičkog grada Hierapolisa nalazi se pećina koja se nekad koristila za prinošenje žrtva bogu podzemlja Plutonu.
Bikovi i koze su umirali odmah kada bi ih doveli do pećine. Takođe su umirali i ljudi koji su im se previše približi, jedino su sveštenice ostajale žive.
„U pećini se jedva vidi, jer je puna guste magle do te mere da se jedva vidi tlo. Svaka životinja koja uđe u nju odmah umire. Unutra sam pustio vrapca koji je pao mrtav istog trena“, napisao je starogrčki istoričar Strabo. Tada se verovalo da smrtonosni Plutonov dah ubija životinje.
Kada su videli ptice kako umiru čim uđu u pećinu i sami arheolozi koji su istraživali pećinu uverili su se u njena smrtonosna svojstva.
Inače, tu neobičnu pojavu pojasnio je vulkanolog Hardy Pfantz s Univerziteta Duisburg-Esen u Nemačkoj. Naveo je kako je za to odgovorno isparavanje većih količina ugljen-dioksida, koje je pak uzrokovano seizmičkom aktivnošću iz podzemlja.
Nivo ugljen-dioksida, kako su pokazala merenja, najveća je na visini od 40 centimetara od tla. Naučnici navode kako je najveća koncentracija izmerena u zoru, a tada bi količina ugljen-dioksida mogla da ubije čoveka za šezdeset sekundi.
„Tokom žrtvovanja životinja sveštenice su stajale na velikom kamenju, pa je delovalo kao da imaju paranormalne moći. Na toj su visini mogle su da provedu 20 do 40 minuta i da se ne nađu u opasnosti. U pećinu niko nije mogao da uđe a da se ne uguši, ali sveštenice su mogle da se uvuku unutra do visine struka ako bi na neko vreme zadržale dah“, smatra profesor Pfantz.
