Možda ništa u istoriji nije toliko doprinelo ugledu bivšeg Sovjetskog Saveza kao što su to svojom pojavom učinile sovjetske interkontinentalne balističke rakete. Godinama su ti projektili bili prava opsesija Zapada, a skoro svaka vojna parada na Crvenom trgu bila je promocija nekog novog tipa balističke rakete. Godinama je Moskva ukupnu vojnu ravnotežu sa Vašingtonom održavala upravo zahvaljujući svojim interkontinentalnim raketama, Strateške raketne snage smatrane su elitnim jedinicama sovjetske armije. One su proizašle iz Gardijskog raketnog puka, formiranog još 15. jula 1946. godine.
Teško je precizno odrediti trenutak kada su sovjetski raketni nuklearni kapaciteti dosegli razinu američke moći, ali se može pretpostaviti da je to bilo u prvim godinama Niksonove administracije. Što se tiče tehničke opremljenosti, SSSR je sustigao SAD negde sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. Vremenom se paleta sovjetskih raketnih balističkih sistema širila, tako da je danas u operativnoj upotrebi Ruskih oružanih snaga ostalo tek nekoliko nekadašnjih sovjetskih raketnih sistema.
Dakle, prvo su napravljene rakete SS-3, relativno kratkog dometa, koje su opet razvijene iz raketa SS-1 i SS-2, a što je sve, zapravo, bila kopija nemačke rakete A-4 iz Drugog svetskog rata. Raketa SS-3 uvedena je u naoružanje 1955. godine i njen domet bio je oko 1.200 km. Taj tip projektila izbačen je iz operativne upotrebe raketnih snaga negde početkom šezdesetih godina prošlog veka. Zatim su došle rakete SS-4 i SS-5, koje su zbog dometa posebno brinule Zapadnu Evropu. Raketa SS-4 poznata je još iz 1962. godine, kada je upravo taj tip projektila bio uzrok velike kubanske raketne krize. Nakon zaoštravanja odnosa sa Kinezima, Sovjeti su jedan broj tih raketa prebacili na kinesku granicu, pa je jedno vreme tamo bilo čak 500 projektila SS-4. Raketa SS-4 imala je domet od 1.700 km i brzinu od pet maha, a nosila je bojevu nuklearnu glavu od jedne megatone. Što se tiče projektila SS-5, to su bile poslednje sovjetske jednostepene rakete na vozilima i bile su srednjeg dometa. Proizvedene su pedesetih godina prošlog veka, raspoređivane su kako u Istočnoj Evropi tako i duž kineske granice. Bile su dometa do 3.500 km, nosile su bojevu nuklearnu glavu od jedne magetone.
Sledeća je bila raketa SS-6, poznata po tome što je korišćena i za slanje sovjetskih kosmonauta u svemir. Imala je vrlo moćne motore i domet od 10.000 km. Nešto veća raketa od SS-6 bio je projektil SS-7, koji, opet, nikada nije bio prikazan na nekoj vojnoj paradi u Moskvi. To je bio dvostepeni projektil, visok 32 metra i težak oko 100 tona. Domet mu je bio od 8.000 do 10.000 km, a brzina skoro fantastična, procene govore da je leteo brzinom od oko devet maha. Raketa SS-7 ispaljivala se iz podzemnog silosa.
Pre 53 godine, Crvenim trgom u Moskvi prošle su rakete SS-8, koje su bile nešto modernija verzija rakete SS-7. Projektil SS-8 imao je bojevu glavu snage pet megatona, a mogao je da je ponese na daljinu od 10.000 km. Raketa je bila teška 80 tona. Tri godine posle pojave SS-8 pojavila se raketa SS-9, koja je zbog svojih manevarskih sposobnosti izazvala pravu uzbunu na Zapadu. Dvostepeni projektil težine 20 tona, sa bojevom nuklearnom glavom od 25 megatona, leteo je i do 12.000 km, a svoje je bojeve glave mogao da ispaljuje i do 150 km visoko u svemir. Postojalo je nekoliko verzija rakete SS-9, sa jednom bojevom glavom i sa tri bojeve glave. Taj tip projektila bio je predviđen za nošenje satelita-ubice za borbu sa američkim izviđačkim satelitima u svemiru. Funkcionalno, rakete SS-9 kasnije su zamenjivane možda i najsnažnijim sovjetskim raketama, projektilima SS-18.
Da brojke, kao oznake vremena i redosleda uvođenja neke rakete u operativnu upotrebu, nisu uvek i merilo nekog redosleda, pokazuje primer rakete SS-10, koja je prvi put prikazana javnosti 1965. godine. Radi se o trostepenoj raketi sa kojom je lansiran i svemirski brod „Vostok“, a koja je bila teška oko 170 tona. Domet joj je iznosio oko 12.000 km, a imala je nuklearnu bojevu glavu snage deset megatona. Posle te rakete stigla je raketa SS-11, prava misterija za Zapad. Tek se dve godine posle prve pojave tog projektila otkrilo da SS-11 ima bojevu glavu od dve megatone i domet od oko 10.000 km. Vremenom su i te projektile zamenile novije rakete SS-18 i SS-17.
Nekako u isto vreme kada su prikazane rakete SS-10, svetskoj javnosti su predstavljene i rakete SS-13. To je bila prva sovjetska interkontinentalna raketa na čvrsto gorivo čiji je domet iznosio 8.000 km. Projektil je bio težak 35 tona sa bojevom glavom snage jedne megatone. Od prvog i četvrtog stepena rakete SS-13 napravljen je projektil SS-14, kojim su „pokrivani“ svi ciljevi u Evropi i u Kini. SS-14 je bio težak 28 tona, imao je bojevu glavu od jedne megatone i domet od 4.000 km, a prevozio se na šasiji tenka iz Drugog svetskog rata JS-3 „Staljin“.
Od starijih sovjetskih balističkih raketnih sistema, dosta tajanstven je bio projektil SS-15 sa dometom od 5.000 km, bojevom glavom od pet megatona. Prevozio se takođe na šasiji tenka JS-3.
Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, Sovjeti su uveli novu seriju strateških raketa i prva od njih bila je SS-16, sovjetska oznaka RS-14. To je bila trostepena raketa, težine 36 tona i dometa od 9.000 km. Prvo je imala jednu bojevu glavu od dve megatone, da bi kasnije dobila tri bojeve glave. Za smeštaj raketa SS-16, Sovjeti su preuredili oko 60 silosa u kojima su ranije bile rakete SS-13.
Dvostepenu raketu SS-17 Moskva je uvela u operativnu upotrebu 1975. godine. Originalna sovjetska oznaka za taj projektil bila je RS-16. Razvijeno je nekoliko modela tog projektila, sa četiri bojeve glave snage po 400 kilotona svaka, dok je model „dvojka“ imao vrlo snažnu hidrogensku bojevu glavu predviđenu za razaranje protivničkih podzemnih silosa sa raketama. Raketa SS-17 imala je domet od 10.000 km i bila je vrlo precizna. No, kada je reč o preciznosti starijih modela sovjetskih interkontinentalnih balističkih raketnih sistema, u to vreme je verovatno najtačnija bila raketa SS-18, sovjetska oznaka RS-20. I ne samo najpreciznija nego i najjača u snazi bojeve glave. Naime, SS-18 nosi bojevu glavu snage 50 megatona, što je 2.500 puta jače od „hirošimske“ bombe. Sovjeti su razvili četiri verzije rakete SS-18: verzija „dva“ nosi deset bojevih glava, po jednu megatonu svaka bojeva glava, verzija „tri“ ima isti broj bojevih glava, ali slabije snage, model „četvorka“ nosi deset bojevih glava snage po 600 kilotona svaka. Projektil SS-18 ima domet od 10.000 km. Trenutno je u ruskim raketnim jedinicama na stalnom dežurstvu raspoređeno 46 projektila tipa SS-18.
Nova raketa posle SS-18 bila je SS-19, sovjetska oznaka RS-18. Taj projektil leti do 10.000 km daleko, vrlo je precizan, a napravljen je takođe u nekoliko verzija. Model „trojka“ ima šest MIRV bojevih glava od po 550 kilotona svaka, a varijanta „dvojka“ nosi jednu bojevu glavu megatonske jačine. Ruske raketne snage imaju sada na položajima 30 raketa SS-19.
I najzad — projektil SS-20, koji je bio uzrok velikih pregovora Sovjetskog Saveza i SAD o „evroraketama“ početkom osamdesetih godina prošlog veka. Rakete SS-20 postale su opsesija Zapada i zbog njih su Amerikanci počeli da u Evropu dovlače krstareće projektile i rakete „peršing 2“. Inače, raketa SS-20 bila je teška oko 13 tona, domet joj je iznosio 5.700 km, neki su procenjivali da sa trećim stepenom ima domet i do 10.000 km, a nosila je bojevu glavu od 500 kilotona. Sporazumom Vašingtona i Moskve o uklanjanju raketa srednjeg dometa iz Evrope postignuta je tzv. „nulta opcija“, pa su projektili SS-20 demontirani, baš kao i američke krstareće i rakete „peršing 2“ u Evropi.
Danas, raketne snage Rusije od kopnenih sistema raspolažu projektilima SS-18 i SS-19, kao i sa 63 nove rakete SS-25, ruska oznaka RS-12M, jednom bojevom glavom megatonske snage, sa 60 projektila SS-27, ruska oznaka „Topolj M“, do pet bojevih glava po 200 kilotona snage, sve rakete u silosima i 18 projektila „topolj M“ na pokretnim lanserima.
Na balističkim nuklearnim podmornicama Rusija danas raspolaže raketama SS-N-18, SS-N-23, SS-N-20 i projektilima tipa SS-N-30 „Bulava“. To su, zapravo, mornaričke verzije kopnenih raketnih sistema SS-18, SS-20 i „Topolj M“.
Koliko god to paradoksalno izgledalo, interkontinentalne balističke rakete još su uvek više sredstvo strateškog odvraćanja, a manje oružje za gađanje zaštićenih vojnih ciljeva. Moglo bi se reći da Rusija svoj mir i bezbednost u strateškom smislu upravo i temelji na strateškim raketnim snagama, baš kao i SAD. U tom kontekstu treba gledati i sve sadašnje i buduće pregovore dveju svetskih supersila o nuklearnom razoružanju.
