Da je poživela, Perka je kao svedok novije istorije mogla da nam ispriča mnogo više o rusko-srpskim kontaktima na najvišem nivou, jer gotovo da nema ni predsednika, ni ministra, ni sportiste, niti značajnije ličnosti, koji bi došao iz Srbije, a da nije posetio čuveni „Beotursov“ restoran nedaleko od srpske ambasade. Diskretno ih je dočekivala čuvena Perka, koja je umela da sa svakim razmeni prijateljsku reč ili dve, da ugosti ali i da pomogne. Jer jednako često, a u godinama nevolja i mnogo češće od poznatih ličnosti, restoran su posećivali i naši radnici kojima se dešavalo da ne dobiju platu, da nemaju dovoljno novca da plate kartu i vrate se kući, prevaren od neodgovornih poslodavaca. I za njih je Perka uvek imala i topli kutak u restoranu, pa i kartu za Beograd.
Podmukla bolest ju je rano odnela, a na komemoraciju organizovanoj u ambasadi Srbije, došli su mnogi Srbi, ali i Rusi, kao i njeni redovni gosti, diplomate iz nekoliko obližnjih ambasada — Kine, Nemačke, Švedske, BiH…
Bez preterivanja se može reći da se Perka rukovala i razgovarala sa više ruskih i srpskih političara i poznatih ljudi nego mnoge naše diplomate. Ona je organizovala brojne prijeme u ambasadi Srbije u Moskvi. Česti gosti u restoranu su bili vojni atašei raznih zemalja, ali i glumci i reditelji iz „Mosfiljma“. Tu je veliki režiser Karen Šahnazarov. Direktor „Mosfiljma“ voleo je da dođe sa kolegom Stanislavom Govoruhinom. Tu su se vodili i diplomatski, poslovni i drugi razgovori, slavili rođendani, slave, praznici…
Na komemoraciji je govorio ambasador Srbije Slavenko Terzić, koji je istakao njen visoki profesionalizam, dobrotu i ljubav prema profesiji.
O vrhunskim ugostiteljskim sposobnostima Perke govorio je i advokat i profesor Božo Mitrović.
Doajen među moskovskim dopisnicima Branko Vlahović govorio je o Perkinoj dobroti i humanosti. Novinare je ona posebno cenila i radovala se svakom njihovom uspehu i tugovala kad bi ih zadesile nevolje. Perka je bila enciklopedija koja je lično znala najviše naših ljudi u Rusiji.
Perka Tešović je u Moskvu došla 1994. godine, misleći da će ostati dve godine, ali sudbina je htela drugačije i ona je ostala da rukovodi restoranom do današnjih dana. Počela je da radi u beogradskom restoranu „Atina“, a onda se polako pela na ugostiteljskim lestvicama.
Među Srbima koji su dolazili i odlazili iz Rusije, govorilo se „ako nisi bio kod Perke, kao da i nisi dolazio u Moskvu. Na komemoraciji je predloženo da se restoran nazove njenim imenom. „Kod Perke“ — bez Perke ništa neće biti isto. Ona je juče poslednji put napustila Moskvu, ali sigurni smo da će je njeni mnogi gosti još dugo pamtiti i pominjati. Pogotovu Srbi koji su kod Perke uvek bili — kod kuće.
