Neki su već ocenili da je novim protekcionistički merama američkog predsednika Donalda Trampa počeo trgovinski rat. U svakom slučaju, uvođenje carine od 25 odsto na uvoz čelika i 10 odsto na aluminijum, koje je danas obnarodovao Tramp, odmah je izazvalo pad berzanskih indeksa, ali i reagovanje najznačajnijih trgovinskih partnera, pre svega Kanade i EU.
U prošloj godini SAD su skoro polovinu količine čelika uvezle iz Kanade, Brazila, Južne Koreje i Meksika, dok je kineski čelik činio manje od dva odsto ukupnog uvoza. Uz obrazloženje da su „industrija čelika i aluminijuma desetkovane zbog nefer trgovine i loše politike koja je vođena decenijama i da druge zemlje ne smeju više iskorišćavati Ameriku, njene radnike i kompanije“, Tramp se priklonio novoj meri koja treba da zaštiti američku industriju.
Investitori su zog straha od globalnog trgovinskog rata reagovali, pa su najveći gubitnici na Azijskoj berzi bili južnokorejski indeks „Kospi“, koji je pao 2,3 odsto, i „Nikei“, čak 3,6 odsto. Na meti rasprodaje bile su akcije čeličana čija je vrednost pala između tri i četiri odsto, koliko su smanjene one japanskog „Nipon stila“. Akcije „Tojote“ pale su 2,4 odsto, nakon što je kompanija saopštila da će im nova Trampova mera povećati troškove proizvodnje, a time i cenu vozila na američkom tržištu na kome je inače najprodavaniji strani automobil.
Uzdrman je i Vol strit, gde cene akcija padaju treći dan zaredom otkako je bilo prvih najava o uvođenju carina na uvoz čelika i aluminijuma. „Dau Džons“ je potonuo 1,7 odsto, S&P 1,33 odsto, a „Nasdak“ 1,27 odsto.
Uvođenje carina podstaklo je rast cena akcija američkih proizvođača čelika i aluminija, pa je tako deonica „Ju-Es stila“ poskupela gotovo šest odsto, a pale su akcije kompanija koje su veliki potrošači tih sirovina, poput automobilske industrije. Akcije „Forda“ i „Dženeral motorsa“ pojeftinile su između tri i četiri odsto, a više od dva odsto i akcije industrijskih divova, kao što su „Boing“ i „Katerpilar“. Slično su reagovale i evropske berze u Londonu, Frankfurtu i Parizu, padom indeksa između jedan i dva odsto.
Odmah se oglasio i predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, zapretivši kontramerama, jer će, kako je procenio, zbog uvođenja „nepoštenih mera SAD stradati hiljade Evropljana“.
Mada, ovakve mere Amerike i nisu novina sa kojom su se suočavali Evropljani zbog kakve je, uostalom, u krajnjoj liniji i došlo do formiranja Evropske unije. Ekonomista Mahmud Bušatlija podseća da je EU nastala na zajednici za čelik i ugalj, koja je ujedinila šest najvećih proizvođača čelika 1951. godine, kako bi zaštitili svoje interese u izvozu prema Americi koja je zatvorila svoje tržišta za evropski čelik.
To je igra koja se ponavlja s vremena na vreme i nekako je uvek vezana za probleme američkog tržišta, ističe on, ali i ukazuje da je to dvosekli mač.
Zatvaranjem u svoje tržište morate da budete sigurni da će ono uspeti da proizvede dovoljno materijala, jer čelik i aluminijum su strateški materijali od kojih zavisi razvoj industrije. A Amerika, napominje Bušatlija za Sputnjik, više nije nekadašnja industrijska zemlja. Centri za proizvodnju čelika u Americi su gotovo ispražnjeni, počev od Detroita koji ni kao grad više ne može da funkcioniše zato što su čeličane nastradale, pre svega zato što je cena čelika na svetskom tržištu bila niža od domaćeg. Stoga bi, napominje ovaj ekonomista, zatvaranje tržišta za inostrani čelik i aluminijum moralo da bude praćeno nekim rešenjem kako kod kuće doći do čelika.
Šta ta Trampova mera, koju su neki već okarakterisali kao početak trgovinskog rata, dugoročno može da znači? Bušatlija na to odgovara da bi ona na dugi rok mogla da bude dobra vest za čitav svet.
„Amerika više nema ni političku, ni vojnu, ni tehnološku moć da vlada čitavim svetom. Taj njen postupak, koji je potpuno suprotan principima slobodnog tržišta — koji su oni upravo i nametnuli svetu, a koga sad ne poštuju — protiv njih će okrenuti dobar deo sveta, a na duži rok može dovesti do daljeg zatvaranja Amerike u njene stvarne okvire. Govorim pre svega sa političkog stanovišta i sa stanovišta ekonomije, ali čelik i aluminijum su vrlo, vrlo zastupljeni u njihovoj vojnoj industriji“, ukazao je sagovornik Sputnjika.
Na pitanje kakve bi to kontramere, koje je najavio Junker, EU mogla da primeni, Bušatlija smatra da je takve vrlo teško lokalizovati unutar evropske ekonomije, koja baš nije naročito jaka.
„Nisam siguran da je Junker imao nešto konkretno u vidu. Pritom se EU više ne može pohvaliti onim na čemu je osnovana, a to je solidarnost“, kaže ovaj konsultant za strana ulaganja. On, međutim, ukazuje na to da će Evropi sada biti mnogo lakše da se odupre američkim pritiscima kada su u pitanju trgovina i uopšte odnosi sa Rusijom i Kinom i da će pojedine zemlje u tom smislu pokazati više hrabrosti.
Zato smatra da bi se, osim eventualne zabrane trgovine određenim američkim artiklima — a takvi su u malobrojni jer su skupi za evropsko tržište — moglo govoriti o političkim potezima.
„A to je da se malo razlabave sankcije Rusiji i obezbedi gas za Evropu, ono što je Amerika obećavala, a nije ispunila. Sada bi EU sasvim suvereno mogla da kaže — evo mi se suprotstavljamo tako što ćemo nastaviti i poboljšati saradnju sa Rusijom u tom domenu“, objasnio je Bušatlija. Napominje da je to najbliža opcija ako bi neko u Evropi hteo ozbiljno da razmatra situaciju, za šta je, kaže, potrebno neke vreme da uopšte počnu da raspravljaju o tome, a naročito da se usaglase.
On ukazuje da bi kontramera Brisela koja bi dosta pogodila Ameriku bilo zaoštravanje odnosa EU i Ukrajine.
„Dominacija američkog oružja na svetskom tržištu počinje polako da pada i izlaz nalazi dajući kredite Ukrajini za veliku količinu oružjem“, objašnjava Bušatlija.
A da li bi, indirektno, zbog posledica po EU tržište, američka mera mogla da se odrazi na poslovanje naše železare u Smederevu?
Sagovornik Sputnjika tvrdi da ona neće biti pogođena Trampovim merama. To što su Kinezi kupili železaru bilo je, po njegovom mišljenju, najviše motivisano činjenicom da ovde imaju čeličanu koja je u krugu od nekoliko stotina kilometara od gradilišta koja će se otvarati, od Kolubare, odnosno termoelektrane, do Koridora 11, pruge Beograd—Budimpešta i svega što je ugovoreno ili se ugovara.
„To je, uveren sam, bio primarni cilj Kineza“, kaže on, ilustrujući to podatkom da železara nema velikih viškova i da ne povećava kapacitet proizvodnje koja je još na oko 700.000 tona godišnje.
Uzgred, ova situacija sa Amerikom će dovesti evropske proizvođače u situaciju da imaju tržišni višak gotovog čelika. Pošto više neće biti isplativo da ga izvoze u Ameriku, to Kinezima može da odgovara jer će biti smanjen pritisak na njih. Zbog veće količine čelika koji će ostati u Evropi, njemu će pasti cena, što će dovesti do cenovnog balansa sa Kinom, koju stalno optužuju da prodaje čelik ispod cene, ocenio je Bušatlija za Sputnjik.
