Nema nikakve dileme da je kroz svih gotovo dva veka državnosti Srbije, Rusija jedina velika sila sa kojom je Srbija imala gotovo neprekidno dobre odnose. Jedini kratki istorijski periodi kada to nije bilo jesu druga polovina 19. veka — Sanstefanski mir i dve-tri decenije kada je Rusija imala svog drugog favorita za ovaj deo Evrope — Bugarsku, naglašava profesor Cvetković.
— Pre i posle toga, jedini postojan saveznik Srbije u svim mogućim izmenama različitih državnih uređenja kroz koje su obe zemlje prolazile bila je Rusija, i to je nešto što mora da bude duboko prisutno u političkom nesvesnom svih naših političara i državnika. Ne bih se baš kladio da to danas tako i jeste. Ljudi danas još uvek Rusiju izjednačavaju sa Sovjetskim Savezom i komunističkim sistemom. Ako pogledamo percepciju Rusije u svetu, slika SSSR-a i boljševičke Rusije i dalje dominira, što sa današnjom Rusijom nema nikakve veze.
Sergej Lavrov je rekao da njegova zemlja neće stajati po strani ako SAD budu uključene u dijalog Beograda i Prištine. Koji su modeli uključivanja Rusije u pregovore?
— Očigledno je da je Amerika neposredni učesnik pregovora koji traju pod okriljem EU, ali u pozadini. Brisel ne može da vodi samostalnu politiku. Još je rano da se govori o tome kakav će biti format i da li će ga uopšte biti. Za nas je važno da održavamo, ne zamrznuti konflikt, ali jednu vrstu statusa kvo u kome nećemo odustati od svog suvereniteta i naših interesa. Znamo da ne možemo da postavimo institucije Srbije na teritoriji Kosova, ali to ne znači da treba od toga odustati.
Predsednik Srbije je rekao da Strategija o proširenju EU podrazumeva da se što pre pridružimo njenoj spoljnoj politici. Da li ćemo uspeti da se odupremo pritiscima da uvedemo sankcije Rusiji?
— Moramo. Ministar spoljnih poslova Srbije je rekao da tako nešto nikada neće doći u obzir, jer je to ravno samoubistvu. To nije stvar ni emocija, naloga, već je to doslovce nestanak sa scene, pa se postavlja pitanje ko je sposoban, pri zdravom razumu, da tako nešto uradi.
Od ponedeljka u Beograd stižu Žan-Klod Junker i Johanes Han. Da li su te posete odgovor na dolazak Lavrova?
— Ljudi iz Ministarstva spoljnih poslova bi znali kada su i kako pravili rasporede. Takvih pritisaka će biti neprekidno. Pribojavam se proleća, jer je to vreme kada se donose dramatične političke odluke, revolucije, ratovi. SAD nesumnjivo iz sve snage pritiskaju svoje evropske saveznike da se završi sa pričom o Kosovu i to je nešto što mi moramo da istrpimo, ne znam kako. Tu postoje sve opcije — od političkih, ekonomskih i finansijskih pritisaka, pa do, čak i otvorenih, oružanih sukoba koji su na Kosovu mogući u svakom trenutku. Dovoljno je samo da se povuče jedna jedinica Kfora. Koliko smo mi, s jedne strane vojno i bezbednosno spremni na to, a s druge strane, kako će reagovati velike sile u takvoj situaciji… Nimalo nije ružičasta ova naša prolećna budućnost.
Aleksandar Vulin bio je u Minsku i Moskvi. Pričalo se da treba da kupi helikoptere Mi-35. Da li je to sve u sklopu pripreme na odbranu?
— Mi smo ostrvce u NATO moru i vojnički su to zanemarljivi potencijali. Sve zavisi od odnosa snaga velikih sila. Balkan, uključujući i Srbiju, nikada nije bio autonoman u meri da može da samostalno odlučuje. Na ovom prostoru autonomiju nema niko. Kad bismo je imali, našli bismo zajednički jezik, ali velike sile i njihov međusobni odnos snaga su te koje odlučuju. Onog trenutka kad se raspala Jugoslavija, raspao se i Sovjetski Savez. Kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, nekoliko meseci kasnije je počela priča sa Gruzijom i onaj čuveni ruski odgovor. Na Balkanu imamo još jednu veliku silu, nikad postojeću na našem prostoru, a koja čak ima ubedljivo najveći interes da tu i bude — Kinu. Prvi put u istoriji dolazi velika sila bez vojske, ali sa velikim ekonomskim i finansijskim potencijalom, koja pravi lom. Brisel čini ogromne napore da spreči ulazak Kine kroz Srbiju u Evropu. Niko nikad nije mogao da zamisli projekat te vrste kakav je „Put svile“. To su stvari koje treba sagledati, imati pogled sa strane i sa visine, da vidite šta se valja iza brda, za narednih godinu, dve, pet ili deset, ali i da izdržite.
Da li to znači da će Srbija možda za pet godina birati između tri stolice, a ne dve?
— Verujem da hoće. Zaista ćemo doći u situaciju da biramo između tri strane. Ne treba zaboraviti ni regionalne sile koje se takođe pitaju, kao što su Turska i Iran, koje će biti više prisutne u odnosu na Francusku i Veliku Britaniju. Saudijska Arabija već odlazi lagano negde u pozadinu. Velikim silama koje su u odlasku neko treba da javi da su u odlasku.
Da li možemo to da povežemo sa dva Amerikanca, Ukrajinkama, svima onima koje je uhapsila vojna policija protekle nedelje širom Srbije?
— Zavisno od profesije kojom se bavite, tako ćete i da razumete ovu stvar. Ako se bavite političkim marketingom, onda ćete to razumeti kao deo predizbornih aktivnosti. Ako gledate iz ugla klasičnih obaveštajaca, uvek skeptičnih, to su pripreme za veliku akciju. Ja bih rekao da je situacija u sredini, a to je opipavanje pulsa, s jedne strane i pokazivanje prstom — prisutni smo, vodite računa. Malo je neobično da se desi više takvih aktivnosti u isto vreme. Meni to izgleda budalasto, to nije ni „Balkanski špijun“ u njegovom klasičnom narativnom smislu. Dron iznad Generalštaba je ozbiljna stvar. Nesumnjivo je da su Ukrajinke tu da privuku medijsku ili neku drugu pažnju. Ne vidim smisao ulaska na vojni teren gde može da vas vidi vojnik na ulazu.
Lavrov je rekao da je bio zabrinut što Evropska unija ne reaguje na izjave i planiranje „velike Albanije“…
— To je vrlo simptomatično. Mislim da se ne reaguje zato što Amerikanci ne dozvoljavaju ili se smatra da su oni sponzori takvih izjava. Niko ne želi bilo kakav problem sa njima. Nikome u svetu nije najjasnije u kom pravcu će se politika SAD odvijati. Kada jedna zemlja ima veliki unutrašnji sukob, onda se traži spoljašnji događaj koji će objediniti snage. Rusija je idealna meta za tako nešto. Bojim da je Srbija mesto gde će EU pokazivati svoj kredibilitet moralnosti i istrajnosti u vođenju nekakve zajedničke spoljne politike za koju znamo da ne postoji. U fokusu smo zato što nas događaji guraju, i jedini pravi odgovor na to je politička stabilnost iznutra, a s druge strane, oslonac na saveznike koji se neće okrenuti pri prvom nagoveštaju da mogu da imaju problema oko toga.
