Taj termin, inače, pojavio se u srpskoj javnosti kada je postalo jasno da, onog časa kada naša zemlja savlada neku od „prepreka“, iz Brisela stiže upozorenje da je na vidiku nova.
Tako je „haški uslov“ visio Srbiji nad glavom sve dok nisu isporučeni i poslednji begunci od haške pravde, Ratko Mladić i Goran Hadžić, da bi, gotovo sutradan, iskrsnulo pitanje Kosova i Metohije, do tada gotovo pa nepomenuto.
U međuvremenu se, doduše, pojavila još jedna „smetnja“ pred Srbijom u vidu Rusije, te zahteva da Beograd uskladi svoju spoljnu politiku sa EU, pre svega kada su u pitanju sankcije Moskvi.
Da li je, dakle, izvor zahteva koje Srbiji ispostavlja EU praktično nepresušan? Montgomeri veruje da jeste.
On je, naime, na pitanje Tanjuga o tome da li se od Srbija pre ulaska u EU očekuje da harmonizuje spoljnu politiku sa evropskom, pa i kada se radi o Rusiji, ukazao da mnogi u EU uopšte ne žele nove članice.
„Ako se Srbija ne prikloni, oni mogu da kažu: ’Nije spremna za EU‘. Ili, Srbija da se prikloni i to pitanje nestaje, a pojavljuje se novo i tako bez kraja i konca“, kaže Montgomeri.
Sada je „uslov svih uslova“ za evropske integracije — normalizacija odnosa sa Prištinom.
Kao da ta normalizacija zavisi samo Beograda, kako na to uporno podseća i predsednik Aleksandar Vučić, koji ukazuje i da se ne može govoriti o dogovoru ako se pritom misli da jedna strana treba da dobije sve, a druga — ništa.
Na to je, bar zasad, sa Zapada stigla ravnodušna konstatacija: nađite kreativno diplomatsko rešenje.
Unapred je, međutim, sugerisano da nije prihvatljiv „višak kreativnosti“, poput ideje o podeli Kosova, na primer, ali je, istovremeno, ostavljeno i dovoljno slobodnog prostora za moguća nova tumačenja, uslovljavanja i pritiske…
Uostalom, 2025. godina — kao godina koja je konačno određena, na više puta ponovljene zahteve predsednika Vučića da nam se stavi u izgled nekakav vremenski rok u kojem se Srbija vidi kao deo Unije — ne obavezuje previše EU, ali ostavlja dosta prostora i vremena za moguće nove zahteve.
To se ne može isključiti, pogotovo nakon više puta poslednjih meseci ponovljenog „objašnjenja“ da EU u novom talasu proširenja neće da ponovi ranije greške, odnosno da više „ne želi da uvozi probleme“.
Neki od uslova lako se ponovo mogu izvući iz paketa bilateralnih tema, poput problema razgraničenja Srbije sa susedima, što je i navedeno u Strategiji za Zapadni Balkan…
Da li je, dakle, borba Srbije za ulazak EU „bez kraja i konca“?
Ako i jeste, ne može se poreći da sama ta borba i nije usmerena samo na ulazak kroz vrata EU, već je i put koji nas približava vrednostima evropskih društava, kvalitetnijem životu i boljitku građana.
Direktor Centra za proučavanje globalizacije Dejan Miletić za Tanjug kaže da Srbija ne može da odustane od nacionalnih interesa, ali i da mora da razmišlja o ekonomskom jačanju, a tu, kako napominje, EU može da ima ozbiljnu ulogu i da nam pomogne.
Miletić istovremeno smatra da su uslovljavanja Srbije na tom putu kontraproduktivna.
Predsednica Centra za spoljnu politiku Aleksandra Joksimović misli da nije bez značaja činjenica da je Srbija zauzela ključno mesto u Strategiji EU.
Ona veruje da je ostvarenje te strategije moguće, i da postoji „realna šansa“ da Srbija „krupnim koracima“ ide ka punopravnom članstvu.
„Da li će to biti jednostavan proces? Svakako ne, ali postoji dovoljan broj partnera u EU sa kojima delimo zajedničke interese i sa kojima vidimo značaj te zajedničke buduće perspektive“, rekla je Joksimovićeva.
Izvor: Tanjug
