Mitropolit Ilarion u Beograd je došao kako bi prisustvovao otkrivanju mozaika u kupoli Hrama Svetog Save, a ističe da nije slučajno što se taj događaj poklopio sa proslavom 180. godišnjice uspostavljanja odnosa između Rusije i Srbije.
— Naši narodi povezani su viševekovnim vezama koji sežu još iz vremena Svetog Save i iz vremena mnogih naših vladara koji su štitili srpski narod. Nije slučajno što u centru Beograda stoji spomenik poslednjem ruskom caru. Kod nas u Rusiji dosad nema spomenika Nikolaju II, a u Beogradu stoji takav spomenik.
To svedoči o tome da je srpski narod svestan koliko je visoku cenu platio ruski narod za slobodu Srbije. Tokom vekova Rusija je štitila Srbiju i to prijateljstvo među našim narodima, koje i danas postoji, plaćeno je krvlju ruskih vojnika. To što se jubilej 180 godina uspostavljanja diplomatskih odnosa između Rusije i Srbije poklopio sa otvaranjem prve etape mozaika Hrama Svetog Save takođe nije slučajno, jer su upravo Rusija i Ruska pravoslavna crkva pritekli u pomoć srpskom narodu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi kako bi im pomogli da se realizuje taj ogromni projekat. Nadam da će naše zajedničko stvaralaštvo u tom hramu biti nastavljeno.
Kako vi vidite suštinu duhovnih odnosa između Srba i Rusa i između naše dve crkve?
— Naši odnosi su danas u usponu. To su odnosi koje odlikuje duh bratske saradnje. Mi praktično na dnevnoj osnovi imamo komunikaciju i dijalog o čitavom nizu pitanja. Već mnogo godina u Beogradu služi predstavnik RPC, protojerej Vitalij Tarasjev, već mnogo godina u Moskvi služi predstavnik SPC, vladika Antonije, koji na veoma visokom nivou predstavlja Srpsku pravoslavnu crkvu i mi se prema njemu odnosimo sa velikim poverenjem i velikom ljubavlju. Naša dva patrijarha se redovno sastaju. Bukvalno u decembru su se sastali kada smo praznovali vek obnove Patrijaršije u Ruskoj pravoslavnoj crkvi, a uskoro ponovo očekujemo Njegovu svetost patrijarha Irineja u Moskvi zato što mu je dodeljena nagrada Fonda jedinstva pravoslavnih naroda. Ta nagrada se dodeljuje jednom godišnje. Njegova svetost patrijarh Kiril utvrđuje kandidature i u ovom slučaju nagrada je dodeljena patrijarhu Irineju za višegodišnji i istaknuti doprinos pravoslavnom jedinstvu. Ti odnosi danas su naravno nastavak viševekovnih veza između naše dve crkve koje su postojale i, kako sam uveren, postojaće uvek zato što drukčije naprosto ne može da bude. Mi smo predodređeni da budemo zajedno, jer smo jednokrvni i jednoverni narodi.
Srbija je u složenoj situaciji zato što nam kažu da ne možemo da budemo i bliski sa Rusijom i da postanemo članica EU. Stalno smo izloženi ucenama. Nova ucena je da treba uskladiti spoljnu politiku sa EU pre nego što postanemo članica EU, drugim rečima, to znači da se uvedu sankcije Rusije. Kakvo je Vaše mišljenje, može li Srbija da se odupre?
— Mislim da Srbija sada zaista stoji pred izborom i taj izbor zavisi od srpskog rukovodstva i srpskog naroda. U toj situaciji veštačke konfrontacije između EU i Rusije, koja je danas napravljeno pre svega zbog politike SAD, Srbija je zaista pred izborom. Veoma je teško i verovatno nemoguće pomiriti u ovom trenutku težnju ka evrointegracijama sa težnjom ka daljem razvoju dijaloga sa Rusijom. Osim toga, treba da razumete da ako nameravate da uđete u EU jedan od uslova je da Srbija odustane od bilo kakvih pretenzija na Kosovo i Metohiju, tj. da pristane na odricanje od svoje istorijske teritorije, na kojoj se nalaze srpske svetinje i na kojoj i dalje živi srpski narod, mada veoma pritisnut poslednjim događajima i okolnostima. Uz to, da bi dobila ulaznicu za Evropsku uniju Srbija će morati da prihvati zakone koji postoje u EU: da prizna tzv. istopolne zajednice, da ih izjednači sa brakom, da homoseksualnim parovima da pravo na usvajanje dece, a to će biti izdaja ne samo srpskog naroda, već i izdaja pravoslavlja. Zato. naravno. mora da se napravi izbor, a mislim da su se mnogi narodi našli u sličnoj situaciji. Sada su Srbi na raskršću. Mi se istinski nadamo da će srpski narod napraviti svoj izbor pre svega polazeći od svoje istorije i polazeći od pravoslavne vere koja je zapravo i stvorila taj narod.
Dvaput ste bili na Kosmetu, a snimili ste i film o srpskim pravoslavnim zemljama. Dobro vam je poznata situacija na Kosovu i Metohiji. Šta mislite, zašto Zapad radije ćuti o situaciji u kojoj se nalaze pravoslavni vernici i SPC na Kosmetu?
— Ako pogledamo politiku Zapada prema pravoslavlju u celini u poslednjih 10 godina, onda možemo da vidimo da tu nema nikakve podrške. Štaviše, sprovodi se aktivna podrška islamu, čak i veštačko nametanje islama, i to na tradicionalno hrišćanskim teritorijama. Svedoci smo imigracione politike koja podstiče priliv predstavnika te religiozne tradicije u Evropu što dovodi do narušavanja ravnoteže uspostavljene tokom vekova. To kažem uprkos tome što u Rusiji, na primer, možemo videti izuzetno dobre i lepe odnose između pravoslavaca i muslimana. Ali muslimani kod nas žive vekovima, a u pojedinim zemljama u Evropi oni su se pojavili od skora. Pritom, Evropa akcenat stavlja na ideju da će ti muslimani biti integrisani u evropsko društvo i da će prihvatiti evropske vrednosti, iako mnogi ne nameravaju da se integrišu, a evropske vrednosti im nisu interesantne. Ti ljudi zapravo žele da dođu u Evropu gde će stvoriti svoje enklave, od čega će potom u Evropi nastati evropski islamski kalifat. O tome su prilično otvoreno govorili i mnogi predstavnici radikalnog islama. Mislim da ta imigraciona politika koju danas vode pojedine zapadne zemlje predstavlja svojevrsno samoubistvo, jer će doći vreme kada će se, na primer, Nemci probuditi u svojoj zemlji i shvatiti da to više nije njihova zemlja. Toj politici se trenutno protive pojedine zemlje EU, kao što su Mađarska, Slovačka i Poljska, ali vreme će pokazati koliko će one uspeti da sačuvaju svoj identitet i da se usprotive toj inicijativi iz Brisela.
Pravoslavni svet se nalazi u komplikovanoj situaciji, a sličnost između Ruske i Srpske pravoslavne crkve leži takođe u tome što mi, na primer, imamo problem sa nepriznatom Makedonskom pravoslavnom crkvom, a RPC sa raskolnicima u Ukrajini. Odakle ti raskoli?
— Raskol se uvek dešava na političkoj osnovi. Ako govorimo o Ukrajinskoj crkvi, ona je nastala nakon što se Ukrajina odvojila od Rusije, proglasila se samostalnom državom. Tada je i Filaret Denisenko, koji nije postao patrijarh Ruske pravoslavne crkve, rešio da postane patrijarh u Ukrajini. On je zapravo napravio taj raskol u crkvi, on je taj proces predvodio, imao je dobre odnose sa tadašnjim ukrajinskim vlastima i uz njihovu podršku taj raskol je počeo da jača. Nažalost, to traje već nekih 25 godina, to je raskol koji je nemoguće prevazići, uprkos tome što je decembra prošle godine Filaret Denisenko napisao pismo ruskom patrijarhu Kirilu i episkopima Ruske pravoslavne crkve u kojem je pozvao obe strane na dijalog, pa čak i molio za oproštaj. Bukvalno sutradan nakon što je to pismo pročitano i nakon što smo mi formirali komisiju za dijalog on je održao konferenciju za novinare na kojoj je u suštini dezavuisao sve svoje tvrdnje i molbe. Tako da vidimo da je prevazilaženje tog raskola veoma složena stvar, ali se nadamo da je to ipak moguće i uvek računamo na solidarnost svih pomesnih crkava. Jer raskol u jednoj crkvi označava raskol u svim pravoslavnim crkvama — moramo to jasno da shvatimo. A ako jedna pravoslavna crkva počne da podržava raskol na štetu drugih crkava, onda to može dovesti do novih raskola, ali nikako neće dovesti do prevazilaženja postojećih.
Nepriznata Makedonska pravoslavna crkva obratila se Bugarskoj pravoslavnoj crkvi kako bi ona bila majka crkva MPC. Kako Vi to komentarišete?
— Uvek polazimo od toga da problem nepriznate Makedonske crkve mora da se rešava dijalogom između nje i Srpske pravoslavne crkve.
