Kada su pre deset godina Hašim Tači i Fatmir Sejdiju u popodnevnim satima 17. februara 2008. godine, u ulogama takozvanog premijera i predsednika Kosova, građanima predstavili zastavu „najmlađe države sveta“ — Republike Kosovo — nisu ni sanjali da će tu istu zastavu sami Albanci deset godina kasnije — paliti.
Da li je to najbolji pokazatelj gde je i šta je Kosovo danas?
Petar Miletić, bivši potpredsednik „Skupštine Kosova“, kaže za Sputnjik da je čin paljenja zastava zapravo samo podsetnik da među kosovskim Albancima ima onih kojima je nezavisno Kosovo odavno završen projekat i koji sada teže ka ujedinjenju, tj stvaranju „Velike Albanije“, i to ne kriju.
„Kosovo je kao projekat na neki način samostalan, jer je uspelo da dobije deo svoje autonomije tako što su uspeli da sve institucije koje postoje na Kosovu preuzmu u svoje ruke, pre svega od međunarodne zajednice. S druge strane, zrelost njihovog društva nije na onom nivou na kojem su sa Zapada mislili da će biti za sve ove godine“, kaže Miletić.
Na pitanje da li je Kosovo i danas samo protektorat Zapada, naš sagovornik kaže da ne bi tako direktno to opisao, ali se slaže da nijedna odluka koja se donese u Prištini, nije odluka koja pre toga nije prošla kroz američki filter.
„Niko od kosovskih Albanca nije bio za osnivanje Suda za zločine OVK i ta im je odluka nametnuta. Postoji i pritisak oko demarkacije granice sa Crnom Gorom, pa i sam proces u Briselu je pod stalnim pritiskom međunarodne zajednice, ali taj pritisak ima i Srbija“, kaže Miletić.
Miletić naglašava da Kosovo ima samo jedan cilj, a to je da ga prizna Srbija (što se neće lako desiti) jer samo tako može da postane apsolutno nezavisna država.
„Oni žele priznanje ne samo od Srbije, već i od svih država sveta koje ih nisu priznale i oni na tome rade neskriveno. To je njihova agenda za budućnost i oni idu tim putem, ali ne i brzinom kojom bi hteli, jer pet država EU ih nije priznalo. Zato je najveći pritisak na Srbiju da to uradi jer bi našim priznanjem prestala logika da druge države ne priznaju Kosovo“, objašnjava naš sagovornik, napominjući da je za Kosovo priznanje Srbija, u stvari, samo prečica.
On ne veruje da sat, i pored povlačenja priznanja, može da se vrati unazad, i kaže da se vara svako ko misli drugačije.
Pre deset godina na svečanoj večeri koju tadašnja tzv. Vlada u Prištini organizovala za strane diplomate i goste povodom proglašenja nezavisnosti, jedan strani američki diplomata je na pitanje novinara da li misli da će ovaj potez Kosova slediti i druge manjine u drugim zemljama, i šta se dobija stvaranjem malih država koje ekonomski nisu u stanju da opstanu rekao sledeće:
„Kosovo je presedan po tom pitanju, a procena američke spoljne politike je da je Balkanom mnogo lakše vladati ako imamo više malih, etnički čistih država kojima treba pomoć velikih sila. Geostrateški, Kosovo je za nas na Zapadu osovina na Balkanu.“
Pogrešio je u dve stvari. Ispostavilo se da Kosovo nije presedan i da evropski poreski obveznici nisu radi da bacaju svoje pare.
Prema planu Martija Ahtisarija, projekat nezavisno Kosovo, odnosno priznanje Kosova od strane Srbije, trebalo je da bude okončan u septembru 2012, kada je Međunarodna upravljačka grupa za Kosovo, koju su činile države koje su priznale nezavisnost južne srpske pokrajine, odlučila da okonča nadgledanu nezavisnost, predviđenu Ahtisarijevim planom.
To se nije desilo, a umesto toga Kosovo je dobilo briselski dijalog sa Beogradom koji traje evo već šest godina. Sud za zločine OVK nema viznu liberalizaciju, a neke države su povukle priznanje nezavisnosti.
Pet članica EU nisu priznale Kosovo ni dan-danas, a još neke razmišljaju da preispitaju odluku u vezi sa priznanjem. Vlada na Kosovu u potpunosti zavisi od srpskih partnera, a Amerika, barem ona koja im je naklonjena, nije više najpouzdaniji partner Prištine. EU nije jasna u svojoj Strategiji o proširenju kada je Kosovo u pitanju, i to ne samo zbog španskog zahteva zbog koga je Kosovo izostalo sa agende za datum. Kosovo i dalje čeka dug put do države bez fusnote pored svoga imena.
Među zahtevima EU je i osnivanje Zajednice srpskih opština (ZSO). Tu je i jačanje reda i zakona, posebno funkcionisanje pravnog sistema, borba protiv korupcije, nepotizma… Priština nema pun suverenitet na severu zemlje, a namerava i da osnuje Oružane snage.
Odgovornost leži na političarima, ocenjuju za albanske mediji ondašnji analitičari, jer su očekivanja građana od njihove zemlje bila mnogo veća.
Oni Kosovo nazivaju državom „mraka“, koja nema perspektivu i smatraju da će se problemi samo povećavati ako se ne postigne finalni dogovor o priznanju državnosti sa Srbijom. Veliki broj građana Kosova nije ubeđen da će kraj dijaloga sa Srbijom uz posredovanje EU dovesti do toga da Beograd prizna nezavisnost.
Prema istraživanju javnog mnjenja koje je sproveo Demokratski institut Kosova (KDI), čak 49 odsto građana Kosova smatra da dijalog ne bi trebalo nastaviti bez uključivanja SAD u taj proces. Sa druge strane, 45 procenata anketiranih iz srpske zajednice na Kosovu smatra da bi dijalog trebalo nastaviti bez uključivanja SAD. Ista anketa pokazuje da 51 odsto građana Kosova ne očekuje da se proces dijaloga sa Srbijom završi tokom 2018. — takav stav dele svi anketirani, nezavisno od njihove etničke pripadnosti. Pored toga, 48 procenata ne očekuje priznanje Srbije na kraju dijaloga.
