Naime, ta izjava američkog ambasadora naišla je na oštru kritiku ambasadora Rusije Anvara Azimova, koji je rekao da Amerikanci ne samo da se mešaju u unutrašnje poslove drugih država već i krše načela slobodnog tržišta sprovodeći politiku nepoštene konkurencije, naglasivši da je „neprikladno da strane države podučavaju suverenu Hrvatsku kako da vodi svoju politiku u nacionalnom interesu“.
Prema mišljenju novinarke Jelice Putniković, čija je specijalnost energetski sektor, pitanje gubitka tog geostrateškog položaja za Amerikance postaje još aktuelnije ako se sagleda u kontekstu već postignutog dogovora između Rusije i Srbije, pogotovu ako se u obzir uzme pitanje izgradnje novog gasovoda kojim će se ruski gas preko teritorije Srbije dopremati do Evrope iz „Turskog toka“.
S tim u vezi, objašnjava Putnikovićeva, Amerikanci se u energetski sektor Hrvatske ne mešaju samo kad je u pitanju nafta, već je američka energetska „ekspanzija“ počela još kada je aktuelna bila izgradnja novog LNG terminala u Omišalju, odnosno kada je Vašington insistirao na tome da bi taj terminal pomogao da se Evropa oslobodi „zavisnosti od ruskog gasa“.
Međutim, cela ta rasprava između američkog i ruskog ambasadora je, prema mišljenju stručnjaka za energetiku iz Hrvatske Davora Šterna, preuranjena, budući da Hrvatska u ovom trenutku ne prodaje ništa, već to čini mađarski „Mol“ koji u svom vlasništvu drži 49 odsto akcija „Ine“, samim tim, ako se i postigne određeni dogovor, to prepucavanje treba da se odvija na relaciji Amerika—Mađarska.
Štaviše, kako pojašnjava Štern, hrvatska vlada trenutno traži konsultanta koji bi mogao uopšte da odredi kakvi bi bili modaliteti otkupa „Molovih“ deonica, iako treba imati u vidu da bi zainteresovani kupac trebalo unapred da se dogovori sa Hrvatskom oko toga da pored tih 49 odsto „Molovih“ deonica u „Ini“, otkupi još tih preostalih 1,01 odsto kako bi dobio i kontrolni paket akcija.
Iako bi taj mali procenat mogao da posluži kao eventualna kočnica za Ruse, Štern ukazuje da ipak postoji još jedan „sporni momenat“ za Amerikance budući da se određeni broj akcija „Ine“ nalazi i u vlasništvu pojedinih hrvatskih fondova, tačnije oko 6,5 odsto, čime bi kupac uz akcije „Mola“ mogao da dođe do te neophodne većine mimoilazeći državu Hrvatsku.
Međutim, Štern je ipak mišljenja da bi za Hrvatsku najbolji scenario bio da država kroz jednu održivu finansijsku konstrukciju postigne dogovor sa „Molom“ o otkupu deonica i potom traži novog strateškog partnera, bilo da je on iz Rusije ili neke druge zemlje, koji bi svojim ulaskom osigurao „Ini“ modernizaciju, ali i dalji regionalni razvoj kako bi „Ina“ vratila svoj stari sjaj.
I Putnikovićeva je mišljenja da ruska kompanija „Rosnjeft“, koja je zainteresovana za kupovinu hrvatske „Ine“, treba da razmisli da li da se upušta u ovu investiciju, budući da bi ona, imajući u vidu geostrateški položaj Hrvatske, osigurala ruskoj naftnoj kompaniji izlaz na Jadransko more, što bi potom omogućio dalji izvoz njene nafte.
Ne treba zaboraviti, dodaje ona, i da je Rusija još ranije predlagala Hrvatskoj da se jadranski naftovod napravi da bude dvosmerni, odnosno da se nafta ne transportuje samo u jednom smeru ka Evropi, već da se „crno zlato“ prebacuje i do luke na Krku, čime bi se dalje mogla voziti tankerima i u druge delove sveta.
„’Rosnjeft‘ je svakako kompanija koja je u ekspanziji i koja ima i inostrano vlasništvo, i sigurno bi im odgovaralo da bude prisutna u zemlji koja ima izlazak na Jadransko more“, zaključuje Putnikovićeva.
