Najbolji primer za to je obaranje ruskog vojnog aviona Su-24 u Siriji od strane Turske u jesen 2015. godine. Svi su očekivali rusku odmazdu i početak novog rusko-turskog rata, ali se to nije dogodilo. Moskva i Ankara su samo godinu dana kasnije nastavile da sarađuju i razvijaju svoju saradnju u mnogim pravcima.
To je bio prvi primer novog geopolitičkog pristupa kojeg se čvrsto pridržava Rusija, a koji sve više usvajaju i druge države.
Kolumnistkinja RIA Novosti Irina Alksnis objašnjava da je tu faktički reč o dezintegraciji sistema „svoj-tuđi“ u geopolitičkom prostoru.
Prema njenim rečima, suština tog pristupa je sažeta u tri ključne tačke. Prvo, priznavanje i prihvatanje činjenice da je želja bilo koje države da štiti i unapređuje svoje nacionalne interese potpuno prirodno.
Drugo, sasvim prirodno je i da sukob interesa konkurentskih država preraste u konfrontaciju ili konflikt, u ovoj ili onoj formi.
Treće i najvažnije u takvoj konstrukciji je stvaranje sistema koji bi doprineo usaglašavanju često potpuno suprotnih interesa i ciljeva i sprečio prerastanje postojećih konflikta u ratove.
Ti mehanizmi mogu biti veoma različiti — od uspostavljanja kanala za hitnu vezu između vojski kako bi se sprečili incidenti, do postizanja diplomatskih dogovora koji omogućavaju zaključivanje sporazuma između strana, čak i kada postoje oštre protivrečnosti.
Ovaj pristup ruske spoljne politike sada se može videti u Siriji, gde su se sudarili interesi Rusije, Turske, Irana, Izraela i mnogih drugih zemalja. Te države istorijski nemaju baš dobre odnose, a recimo, u slučaju Irana i Izraela ti odnosi su naizgled i nepopravljivi.
U takvoj situaciji je beskorisno i nemoguće u punoj meri zaključiti saveze, jer ima previše dubokih razlika koje redovno izbijaju na površinu i uzrokuju neke ekscese. Uprkos tome, državnici koji određuju sudbinu sveta shvataju da svet nije crno-beli i da postoje situacije koje zahtevaju fleksibilnost.
Ruski vojni analitičar Boris Rožin kaže da pozicija Rusije nailazi na dobar odziv među drugim državama, jer u njoj vide arbitra koji je sposoban da drži situaciju u regionu pod kontrolom.
„Ako generalno govorimo o ratu u Siriji, pogledajmo na Iran koji je faktički jedinstveni punopravni saveznik Rusije, to jest saveznik sa kojim je Rusija uspela da preokrene tok sirijskog rata, a kako su isticali čak i američki eksperti, jedan od strateških ciljeva SAD je uništenje rusko-iranske alijanse na Bliskom istoku. Odnosno, postoje strateški saveznici sa kojima takođe može da bude određenih problema u odnosima, ali ih, ipak, ujedinjuju osnovni zajednički interesi. Postoje i taktički saveznici Moskve, kao što je, na primer, Turska, čiji se interesi sada poklapaju sa interesima Rusije i Irana i zbog toga mi vidimo veoma izraženo otopljavanje odnosa među njima. Ipak, jasno je da se odnosi Rusije sa (predsednikom Turske) Erdoganom, dugoročno posmatrano, mogu promeniti“, kaže Rožin za Sputnjik.
Kako je dodao, sa Iranom će Rusija, najverovatnije, imati dobre odnose na duže staze, koji će biti izraženi ne samo u savezništvu u sirijskom ratu, nego i u ekonomiji, kao i u savezništvu u drugim regionima, na primer u Avganistanu.
„Ako se govori o odnosima Kurda i Erdogana situacija pokazuje da u mnogim drugim okolnostima Rusija radije podržava Erdogana, jer je on — iako je u veoma lošim odnosima sa Asadom, ličnim i političkim — korisniji za očuvanje celovitosti Sirije, makar s tačke gledišta dostizanja ciljeva koje je postavila Rusija. Naravno, to ne znači da Rusija neće razgovarati sa Kurdima. Osim toga, takva situacija je konstantna, jer je bilo perioda kada su odnosi Rusije sa Turskom bili veoma loši, a sa Kurdima manje-više. Ali, u ovoj fazi rata Erdogan je korisniji, jednostavno zato što je on garant implementacije sirijskog procesa o regulisanju situacije u okviru sporazuma dogovorenih u Sočiju i Astani, a takođe i u obezbeđivanju funkcionisanja zona deeskalacije“, navodi Rožin.
Ekspert ističe da je uloga Rusije na Bliskom istoku ogromna, a da je Moskva danas uticajan igrač bez koga se ne mogu rešiti najvažnija pitanja.
„Rusija zauzima sasvim konkretnu stranu, nalazi se u koaliciji sa Iranom i Asadom, pa zbog toga za oponente Teherana i Damaska, Rusija nikako ne može da bude neutralna. Međutim, bez obzira na to, u regionu se preispituje uloga Rusije i mi smo sada videli da su Erdogan, potom katarski emir i kralj Saudijske Arabije pružili ruku saradnje ka Moskvi. Premijer Izraela Benjamin Netanjahu u poslednje vreme veoma aktivno sa Putinom razgovara o Siriji, zato što shvata da Rusija ima određeni uticaj na Iran. Izrael i Iran se nalaze u stanju hibridnog rata, pa Izrael računa na to da Rusija može da utiče na Iran i na Hezbolah koji je pod kontrolom Teherana. Izrael se našao u veoma nezgodnoj situaciji, jer je igrao na to da se rat u Siriji oduži, a dobio je jačanje Irana i Hezbolaha na svojim granicama. Zbog toga će biti primoran da se obrati Rusiji, kako bi se nekako zamrzao proces rasta šiitskog uticaja na svojim granicama. Osim toga, Rusija ima sistem vazdušne odbrane i avijaciju u Siriji, a Izraelu ne odgovara eskalacija situacije, jer Rusija može da obezbedi isporuku još efikasnijih PVO sistema u Siriju, što će povećati rizik za izraelske vazdušne napade na teritoriji Sirije, zato što čak i sistemi S-200M, stari ’Bukovi‘, i drugo oružje, koje je isporučeno pre rata, mogu da obore izraelske avione“, objašnjava analitičar.
Rožin ističe da su SAD izgubile ulogu glavnog svetskog sudije, dok su se neke druge sile, poput Rusije, vratile na svetsku pozornicu.
„Ulogu Rusije sasvim dobro razumeju njeni oponenti, a s druge strane, mi vidimo da SAD gube ulogu jedinog ili glavnog arbitra. Sklapaju se različiti dogovori između Rusije i Izraela, Rusije i Saudijaca i SAD ne mogu da utiču na to. To jest, kako slabi američki uticaj, formira se regionalni vakuum moći, koji popunjavaju snažne regionalne sile — Turska, Iran i, naravno, Rusija, koja sada vraća deo svojih pozicija izgubljenih nakon raspada SSSR-a“, zaključio je Rožin.
