Trebalo je da prođe tačno tri decenije od Olimpijskih igara održanih u Seulu, koje su tada samo produbile jaz između jednog naroda, a dve korejske države, da analitičari ocene kako upravo otvorene Olimpijske igre, opet u Južnoj Koreji, mogu da pruže šansu otpočinjanju dugog procesa koji bi jednoga dana doveo do ujedinjenja.
Da li simbolika koju je donelo otvaranje Zimskih olimpijskih igara (ZOI) u Pjongčangu u Južnoj Koreji, ali i dan pre vojne parade u Pjongjangu, prestonici Severne Koreje, povodom sedam decenija od formiranja njenih oružanih snaga, može da ukaže na to da će „hladni rat“ između dve države konačno početi da se topi? Liči na to.
Komentarišući te događaje, dobar poznavalac prilika na Korejskom poluostrvu, spoljnopolitički komentator Borislav Korkodelović ukazuje da su oba protekla u znaku mira. Čak i vojna parada. Održana dan pre, ocenjuje on za Sputnjik, bila je ograničenog dometa. Nije bilo njenog TV prenosa, nisu bila predstavljena sva najmoćnija oružja, a od novih je bio samo jedan raketni sistem kraćeg dometa. Severnokorejci su nastojali da doprinesu smirivanju atmosfere, daljem popuštanju zategnutosti, ističe Korkodelović, dodajući da je pogotovo juče na otvaranju ZOI sve proteklo u festivalskoj atmosferi.
Svakako da su posebno emotivni bili trenuci zajedničkog defilea dve Koreje, kada su dve hokejašice zajedničkog tima obe zemlje nosile baklju da bi upalile olimpijski plamen i trenutak kada se predsednik Južne Koreje Mun Đe In pozdravljao sa predstavnicima severnokorejske delegacije u kojoj su bili predsednik Parlamenta Kim Džong Nam i mlađa sestra severnokorejskog vođe. To je, podseća on, posle dugo, dugo vremena da je jedan visoki zvaničnik Pjongjanga došao u Južnu Koreju, ali je i prvi put da je to učinio direktan izdanak porodice koja od osnivanja 1948. godine vlada Severnom Korejom. Posebno je bitno što je reč o mlađoj sestri severnokorejskog vođe, Kim Jo Džong. Ona se, napominje Korkodelović, smatra ličnošću od najvećeg poverenja vrhovnog vođe Kim Džong Una, a samim tim se u međunarodnoj zajednici na nju i drugačije gleda.
To su, smatra on, sve istorijski trenuci koji pokazuju da bi dve Koreje verovatno brže mogle da napreduju na tom putu mira koji je prvi nagovestio Kim Džong Un u novogodišnjoj poruci, rekavši da je njegova zemlja spremna da učestvuje na Olimpijskim igrama i da želi uspeh Južnoj Koreji u organizovanju tog događaja. Neki čak tvrde da su dve Koreje i pre tog obraćanja imale direktne kontakte i uveliko se dogovarale o nastupu na ZOI.
Korkodelović, međutim, podseća da njihovi pregovori uveliko zavise i od moćnih suseda i najmoćnijih država sveta, pogotovo SAD koje Južnu Koreju smatraju njihovim nepotopivim nosačem aviona u Azijsko-pacifičkom regionu. Američki potpredsednik Majkl Pens stigao je u Južnu Koreju dan pre svečanog otvaranja Olimpijskih igara. A da se iz simboličkih gestova može dosta pročitati potvrdilo je upravo i ponašanje Pensa.
„Sinoć je predsednik Mun priredio svečanu večeru u blizini Pjongčanga za najviše zvaničnike na kojoj je Pens trebalo da sedi u pročelju stola, sa predsednikom Južne Koreje i predsednikom Parlamenta Severne Koreje. On je, međutim, posle pet minuta napustio skup. Zvanično je objašnjeno da je to učinio kako bi se pridružio večeri sa američkim sportistima. Ipak, mnogima je to delovalo kao izražavanje sumnje u dobre namere Severnokorejaca i upozorenje južnokorejskoj strani da treba što čvršće i doslednije da se drži partnerstva sa Vašingtonom“, naveo je Korkodelović.
A da zvaničnom Seulu u ovoj situaciji nije nimalo lako ukazuju i situacije sa kojima se suočava zbog sankcija UN i SAD Pjongjangu, pa se tako još ne zna da li će brod kojim su severnokorejski umetnici došli kako bi održali koncert, dobiti potrebnu naftu za povratak. Za te stvari Seul mora da se konsultuje i sa UN i sa Vašingtonom. Tako je, kaže Korkodelović i Kimova sestra na spisku ličnosti kojima su UN uvele zabranu izlaska iz zemlje, ali je Južna Koreja uspela da dogovori da ona ipak može da dođe. I nije to jedini slučaj u severnokorejskoj delegaciji.
„To su vrlo mukotrpni pregovori kroz koje prolazi Južna Koreja, ali njen sadašnji predsednik se stavio na mesto onog koji je za volanom na tom putu pomirenja“, kaže ovaj komentator.
Ukazuje da mu nije lako ni što u konzervativcima nema podršku, ali ni u jednom broju mladih do 30 godina starosti koji imaju mnogo manju emocionalnu vezu sa Severnom Korejom. To je treća generacija rođena posle podele Korejskog poluostrva i normalno je, napominje Korkodelović, da oni imaju neka druga viđenja istorije i mnogi Južnokorejci sa nevericom i sumnjom gledaju na rođake na severu. To je, takođe, jedan od velikih problema za sadašnju administraciju Južne Koreje koja nastoji, pa i današnjom koreografijom na otvaranju Igara, da utiče da se polako gradi međusobno poverenje, kaže Korkodelović.
Prema njegovoj oceni, u tome će tokom Olimpijskih igara biti interesantna uloga mladih atraktivnih devojaka koje su bliske saradnice Kim Džong Una. Uz njegovu sestru, tu je i interesantna solistkinja Šjo Song Vou, koja je sinoć predvodila Simfonijski orkestar Severne Koreje na koncertu u blizini Pjončanga. Izuzetno atraktivnog izgleda, ona je izazvala veliku pažnju i kada je pre tri nedelje boravila u Južnoj Koreji. Reč je o veoma popularnoj solistkinji i te dve mlade žene, kako napominje, privlače izuzetnu pažnju južnokorejskih medija i običnih ljudi i puno je komentara o njima dvema na društvenim mrežama.
„One su na neki način predvodnice ofanzive šarma, koju, kako se smatra, Kim Džong Un ovih dana vodi na Olimpijskim igrama. I koliko predsednik Južne Koreje Mun koristi Olimpijske igre za, kako je to sam rekao na svečanoj večeri, početak procesa pomirenja, tako ih Kim koristi da predstavi svoju zemlju u drugačijem svetlu“, kaže Korkodelović.
To su, ocenjuje on, i sa jedne i sa druge strane pozitivni koraci, ali je pitanje ne samo koliko će SAD učestvovati u tome, nego koliko će i druge okolne zemlje pronaći svoj interes za konačno otopljavanje atmosfere na Korejskom poluostrvu.
Na pitanje zašto je Pjongjang „omekšao“ baš u ovom trenutku, on ukazuje na nekoliko faktora, pre svega što je on manje-više završio svoj nuklearni program naoružanja i raketnih sistema, zato što se nalazi pod ogromnim pritiskom međunarodne zajednice, pa i najbližih saveznika Kine i Rusije, koji nisu baš srećni što u neposrednom susedstvu izrasta nuklearna sila i to u konfrontaciji sa SAD. Ulogu su, naravno, odigrale i sankcije koje dugo trpe i „od kojih već pucaju kosti u Severnoj Koreji“, a njihovo dalje zatezanje je i juče najavio američki potpredsednik Pens.
Uz to, mladi vođa je, kako se to sve češće čuje, prilično praktičan političar. Uočio je da je ovo pravo vreme za otpočinjanje ozbiljnih pregovora, jer u Južnoj Koreji je posle dva mandata konzervativnih predsednika na čelu liberalni političar, čiji su roditelji izbegli iz Severne Koreje. Uz to na čelu SAD je Tramp, koji je mnogo zainteresovaniji od Obame, da na ovaj ili onaj način, rešava ovo pitanje. A posle ostvarenog nuklearnog programa on može na ravnopravnoj osnovi i uz uvažavanje severnokorejskih interesa da počne pregovore.
„Prisustvujemo, verovatno, vremenu koje će se pamtiti po tome što je otvaranje Olimpijskih igara označilo zatvaranje jednog od najtežih poglavlja u međunarodnoj zajednici, a to je postizanje mirnog rešenja za podeljeno Korejsko poluostrvo“, zaključuje Korkodelović za Sputnjik.
Dodaje, ipak, da je puno različitih interesa u igri, od kojih su neki i veoma suprotstavljeni, i nije samo na Južnoj i Severnoj Koreji da odluče. Možda je, kaže, i više na strani SAD i Kine, uz sadejstvo Japana i Rusije.
