Članstvo u EU nije nešto što samo podstiče privredni rast, već se odnosi i na prihvatanje evropskih vrednosti, podsetiše nas briselski zvaničnici Johanes Han i Federika Mogerini, pošto je Evropska komisija usvojila Strategiju o proširenju na Zapadni Balkan.
I to „potkrepiše“ žalopojkom kako je, u odnosu na EU, Rusija neuporedivo manje ekonomski prisutna u Srbiji, što je nesrazmerno njenom uticaju na ovim prostorima. Jer, „nafilovao“ je Han to podacima, 75 odsto trgovine regiona Zapadnog Balkana odnosi se na EU. Eto, mala Austrija je investirala četiri puta više od Rusije u region, ilustrovao je on.
I tako već ko zna koji put. Sumirajući rezultate na kraju prošle godine, zamenik šefa Delegacije EU u Srbiji Oskar Benedikt rekao je da je EU glavni investitor u Srbiji. Investicije iz EU čine 82 odsto svih neto stranih investicija, koje su za prethodnih 15 godina dostigle 15 milijardi evra, precizirao je Benedikt.
I ambasador Rusije se u prošloj godini u nekoliko navrata osvrtao na ruska ulaganja u Srbiji, precizirajući da su ona premašila četiri milijarde dolara. I to su, kako je precizirao, realne investicije.
Slavodobitno je Zapad podsećao i kako je, prema zvaničnim podacima za 2016. Rusija u Srbiji investirala 80 miliona dolara, a EU milijardu i po, mada bi mnogo poštenija bila konstatacija da je jedna Rusija uložila 80 miliona, a 28 država EU zajedno milijardu i po dolara.
Naravno da će EU koju čini 28 ekonomski najrazvijenijih zemalja Evrope, biti najveći investitor. I naravno da je svako takvo poređenje neumesno. Koliko je neumesno, ukazuje samo primer na svaki način najjače države u EU — Nemačke, koja je prošle godine u Srbiji investirala 1,8 milijardi dolara, plus donirala 1,6 milijardi dolara kao podršku razvojnim projektima. Dakle, ukupno oko 3,4 milijarde u odnosu na ruskih nešto više od četiri milijarde čistih investicija.
U razgovoru za Sputnjik, analitičar Foruma ekonomista Borislav Borović kaže da ne razume primedbe zvaničnika EU koji prvo iskažu bojazan da „postoji uticaj, pre svega Rusija na region“, a onda ocene da se „to prisustvo ne može porediti sa uticajem i težinom EU“.
„U čemu je problem oko ulaganja Rusije? Da li to što nedovoljno ulaže, pa se očekuju više, ili što previše ulaže, a trebalo bi manje, ili što se plaše da će njena buduća ulaganja biti prevelika i ugroziti ekonomski interes država članica EU“, navodi Borović.
On ističe da prilikom sagledavanja te problematike nikako ne bi trebalo da zaboravimo i na neke, upravo od strane EU, sprečene ruske investicije, kakva je, recimo, gasovod „Južni tok“. Ona bi Srbiji donela dve milijarde direktnih ulaganja i dodatno između dvesta i trista miliona evra godišnje od tranzitne rente.
„Opšte je poznato da su ruskim investicijama postavljane različite prepreke, od finansijskog do energetskog sektora. Tako je ’Zberbanka‘ ušla na naše tržište na mala vrata kupujući nemačku ’Folks banku‘. Dok je Evropska banka za obnovu i razvoj odmah, po automatizmu, dobila dozvolu za rad u Srbiji, Evroazijska banka za obnovu i razvoj još čeka na nju prolazeći sito i rešeto“, ilustrovao je situaciju ekonomista.
Niko, kaže, ne spori da je EU, ukupno gledano, najveći spoljnotrgovački partner, da će verovatno to biti i niz idućih godina. I to je, dodaje on, sasvim u redu, ali nije u redu da se direktivama sprečava ulazak investicija van EU, kao što su ruske ili kineske, bar do trenutka verifikovanja Poglavlja 30 o pridrživanju EU koje govori o zajedničkoj trgovinskoj politici.
„Mislim da je svako ograničenje Srbiji u saradnji sa zemljama van EU pre zvaničnog ulaska u Uniju potpuno pogrešno i za Srbiju finansijski štetno, posebno u svetlu činjenice da je taj ulazak na dugom štapu, vremenski neoročen, a politički uslovljen odricanjem od Kosova i Metohije“, ocenio je Borović.
On ukazuje i na nekoliko bitnih momenata kada se analiziraju strana ulaganja i šta se sve pod taj izraz podvodi. Ono na šta Borović ukazuje upravo objašnjava i zašto je ambasador Čepurin ruska ulaganja okarakterisao kao realne investicije.
Borović, naime, podseća da su bespovratne donacije EU za reforme, koje su u poslednjih 17 godina iznosile tri milijarde evra, zaista ušle u našu zemlju. Radeći na nekim takvim projektima bio je, kaže, upoznat sa tim da se veći deo novca vraćao upravo firmama iz EU kojima su dodeljivani ti poslovi pomoći u reformama. Zato treba reći da te tri milijarde evra i nisu ušle u Srbiju nego je deo odmah ostajao u EU ili se kasnije izvlačio u firme iz EU, kaže on.
„Prava slika investicija bila bi jasna tako što bi bila napravljena analiza njihovog doprinosa budžetu Srbije i posebno rastu našeg bruto društvenog proizvoda (BDP). Recimo, ruski NIS, odnosno ’Gasprom‘ prošle godine je uložio 300 miliona evra samo u novo postrojenje ’Duboka prerada nafte‘ u Rafineriji Pančevo. A očekuje se da uloži još milijardu. Doprinos NIS-a budžetu je prošle godine bio više od 100 milijardi dinara, što je 2,7 posto ukupnog budžeta. To je ogroman postotak i reč je o najvećem doprinosu jedne firme državnoj kasi“, naveo je Borović.
Zato ukazuje da je upravo doprinos budžetu prava slika nečijih investicija i da bi takva analiza iznenadila mnoge, kao i analiza kako strani investitori postupaju sa ostvarenim profitom u Srbiji. Da li on završava u Srbiji za nova ulaganja i otvaranje novih radnih mesta, ili se, kako napominje, izvlači u maticu, kao što to, pre svih, rade strane banke. To je, kaže on, opštepoznato. Sve što zarade u Srbiji, one izvuku van Srbije.
Naredna važna stvar kada se analiziraju ulaganja u Srbiju su, ističe, subvencije države.
Kada gledamo kompanije u svetlu subvencija države Srbije, to su listom one iz EU. A da li se u ukupnom saldu tih investicija, kojima se maše na sva zvona, one umanje za subvencije, više konstatuje nego što pita Borović.
„Dakle, priča je prilično politička“, zaključuje on, ističući da treba omogućiti svu saradnju, bez ikakvih ograničenja prema bilo kome pa i Rusiji. Treba biti principijelan, ekonomski orijentisan i biće svima bolje, smatra sagovornik Sputnjika.
