Aktuelni američki predsednik Donald Tramp stalno naglašava da se Bela kuća u sferi energetike udaljava od politike njegovog prethodnika Baraka Obame. Ipak, u najmanje jednom aspektu Trampova administracija potpuno nastavlja da ide stopama prethodnika – besno se protivi izgradnji gasovoda „Severni tok 2“ iz Rusije ka Nemačkoj, piše Brenda Šafer iz Centra za istraživanja o Evroaziji, Rusiji i Istočnoj Evropi pri Univerzitetu u Džordžtaunu.
Obamina administracija bila je protiv projekta „Severni tok 2“, administracija Džordža Buša Mlađeg protivila se izgradnji paralelnog gasovoda „Severni tok“ sve dok on 2011. godine nije počeo da radi, podseća autorka.
Prošle sedmice u Varšavi američki državni sekretar Reks Tilerson još jednom je potvrdio ranije iznet stav SAD da projekat novog gasovoda iz Rusije „ugrožava energetsku bezbednost i stabilnost cele Evrope“.
Novi gasovod, koji bi zajedno sa „Severnim tokom“ trebalo da obezbedi četvrtinu uvezenog gasa u Evropu, u avgustu prošle godine čak se našao i na meti američkih sankcija Rusiji.
„Činjenica da protivljenje SAD ’Severnom toku 2’ podržavaju obe američke partije ne znači, međutim, da je to ispravno. Na kraju krajeva, to što Vašington ne prihvata ’Severni tok’ predstavlja razornu smetnju za interese Amerike“, naglašava autorka.
Ona podseća da SAD moraju pažljivo da biraju bojno polje sa saveznicima u Evropi. Vašington bi trebalo da se zalaže protiv politike svojih evropskih saveznika samo kada je reč o životno važnim pitanjima i samo u onim slučajevima kada može da pobedi, smatra Brenda Šafer.
Ona podseća da „Severni tok“ aktivno podržavaju ne samo u Moskvi nego i u Berlinu.
„Teško da će američke vlasti uspeti da postignu da Nemačka promeni svoju odluku, pošto se nemački političari zalažu kako za sam gasovod, tako i za proširenje direktne trgovine gasom s Rusijom“, navodi autorka.
Pokušaji SAD da spreče izvoz ruskog plavog goriva Evropi mnogo puta su doživeli neuspeh. Administracija Ronalda Regana uvela je 1981. godine sankcije američkim i evropskim kompanijama koje su učestvovale u izgradnji gasovoda iz Sovjetskog Saveza u Francusku i Zapadnu Nemačku. To je dovelo do raskola između Vašingtona i Evrope. Kada je postalo jasno da Evropa neće odustati od svoje namere bez obzira na protivljenje SAD, američke vlasti su promenile stav.
Evropi je potrebno više gasa iz svih mogućih izvora, uključujući Rusiju. U poslednje dve godine uvoz gasa u evropske zemlje znatno je porastao.
Iako udeo obnovljivih izvora energije na kontinentu raste, potrošnja uglja je i dalje visoka, posebno ako se ima u vidu postepeno zatvaranje nuklearnih elektrana.
Dodatne isporuke gasa Evropi uprostiće tako neophodan prelazak s uglja na plavo gorivo, koje manje šteti okolini i ne doprinosi tako mnogo klimatskim promenama.
„Nažalost, ruski gas u većini slučajeva ne može da se zameni tečnim prirodnim gasom koji se uvozi iz SAD“, naglašava autorka.
Većina evropskih zemalja koje u najvećoj meri zavise od uvoza ruskog gasa nema izlaz na more, što znači da im je otežana nabavka tečnog prirodnog gasa.
Čak i zemlje poput Litvanije, koje mogu da uvoze tečni prirodni gas, i dalje teže uvozu goriva iz Rusije zbog znatnih razlika u cenama.
Autorka smatra da pokušaji Vašingtona da primora Rusiju da isporučuje svoj gas preko Ukrajine ugrožavaju ekonomsku bezbednost Evrope.
Tranzitne zemlje neizbežno čine isporuke gasa manje stabilnim, a ruska kompanija „Gasprom“ potpuno opravdano pokušava to da izbegne gde god je to moguće. Danas pedeset odsto isporuka ruskog gasa u Evropu ide preko Ukrajine. Tokom poslednjih dvadesetak godina one su se prekidale već nekoliko puta zbog sukoba Moskve i Kijeva.
Nemačka i Rusija imaju, podseća Šaferova, jedinstvene odnose u sferi gasne trgovine, pošto Moskva isporučuje 35 odsto plavog goriva koji uvozi Berlin.
Trgovina i saradnja Nemačke i Rusije igraju važnu ulogu u stabilnosti Evrope i predstavljaju kamen-temeljac za obnavljanje veza Istoka i Zapada na osnovu aktivnije saradnje.
Prema mišljenju autorke teksta, Nemačka i dalje teži takvoj ulozi, a Vašington treba da uskladi svoja dejstva s Berlinom, umesto što se bavi podrivanjem nemačkih planova.
Tokom gotovo čitavog perioda nakon Drugog svetskog rata Vašington se predstavljao kao pobornik evropske energetske bezbednosti, ponekad se prema tom pitanju odnoseći ozbiljnije nego sama Evropa, ukazuje autorka.
Ona, međutim, upozorava da su SAD uspevale u svom naumu samo kada su se zalagale za neku politiku usaglašavajući svoja dejstva s evropskim zemljama, umesto da nameću Evropi svoju viziju onoga što je za nju bolje.
„Amerika mora da koristi isti takav pristup ’Severnom toku 2’, čak i ako upravo to želi Rusija“, zaključuje analitičarka izdanja „Forin polisi“.
