Pravilo novinarstva kaže da sa svake konferencije za medije treba da se donese nova vest. Ukoliko na konferenciji nove vesti nema, ona se ne pušta u javnost. Isto glasi pravilo odnosa sa javnošću — konferencija za medije se organizuje samo ukoliko ima da se saopšti nešto novo.
A šta je novo saopštio Sulejman Ugljanin, predsednik Bošnjačkog nacionalnog veća (BNV) i lider Stranke demokratske akcije Sandžaka (SDA Sandžaka) i bivši ministar srpske vlade?
Da je prisvojni pridev izveden od imenice „Srbija“ uvredljiv za Bošnjake, već smo čuli od Fevzije Murića, predsednika Stranke za Sandžak. Ugljanin je, za razliku od svog kolege Murića, koji je predsednik filijale propale Stranke za BiH Harisa Silajdžića, predsednik filijale SDA Bakira Izetbegovića i u svojim izjavama mora da ode korak dalje.
Mora da bude ekstremniji i da utvrdi kako je srpska država činila genocid nad Bošnjacima koji žive u Sandžaku i to je novost koja se mogla čuti iz njegovih usta. Ugljanin bi za Sandžak takođe rado isposlovao i status pokrajine, a namera mu je da za to iskoristi pregovore Srbije za pristupanje EU.
U svojoj nameri da ode više i dalje kako bi pretekao svoje političke konkurente i osvojio poziciju neprikosnovenog političkog lidera u Sandžaku, što mu je namera od kada je počeo da se bavi politikom, Ugljanin ide toliko daleko da izaziva reakciju i srpskog ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, koji je, kako kaže, uveren da će državni organi reagovati u skladu sa Ustavom i zakonima Srbije.
Na koji način državni organi mogu da reaguju na Ugljaninov izazov i može li BNV da snosi pravne posledice zbog izjava njegovog lidera? Ili, možda, Sulejman Ugljanin pokušava da sebe načini političkom žrtvom, pa ga treba ignorisati?
Advokat Goran Petronijević Ugljaninovu izjavu, kako kaže, stavlja u ozbiljniji geopolitički kontekst. Ugljanin nije dobio depešu da turski predsednik Redžep Tajip Erdogan nije više na istoj strani na kojoj je i on, a to je, prema Petronijevićevim rečima, strana koja podgreva sukobe na Balkanu.
Ugljanin je samo zvučnik kroz koji se plasiraju ideje o daljem rastakanju Srbije, kaže Petronijević:
„Mislim da je njegova izjava bljutavi verbalizam. On čak nije ni u stanju da sklopi taj nivo rečenice. To je očigledno napisano, prevedeno, pa je on naučio da izgovori. Sve je to u kontekstu potpirivanja jedne vrste pretnji Srbiji — šta se može dogoditi ukoliko ne prihvati ono što Vašington izričito traži, a to je priznavanje samoproklamovane države Kosovo.“
Država bi, prema Petronijevićevom mišljenju, morala da preduzme mere, jer se radi, kako kaže, o otvorenom ispadu.
„Ovo je poziv na rušenje ustavnog poretka, poziv na secesiju. Država ne bi smela da se ogluši o takve ispade, jer je to više od izražavanja političkog mišljenja. Izražavanje političkog mišljenja ima određenu granicu, ali ako pozovete na rušenje ustavnog poretka i ako još takvo verbalno pozivanje urodi plodom, to onda ima poseban značaj. Država ne bi smela da ostane gluva na to“, smatra Petronijević.
Ugljanin je u više navrata lavirao između uloga kriminalca i političke žrtve, dodaje Petronijević.
Država ne bi trebalo protiv Ugljanina da reaguje direktno, smatra sociolog iz Novog Pazara Andrijana Maksimović, već da indirektnim merama, svojim autoritetom, podseti Ugljanina da on državu može da kritikuje, ali da je Srbija država u kojoj živi.
Neke direktne mere ne bi išle u korist ni Srbiji, niti Ugljaninu, niti Srbima koji žive u Raškoj oblasti, kaže Maksimovićeva, jer bi oštra reakcija države zaoštrila odnose između Srba i Bošnjaka u regionu.
Bila bi to prilika da Bošnjaci i dalje igraju, kako kaže, na kartu ugroženosti ljudskih prava.
„Mislim da bi to pojačalo tu vrstu napetosti i da bi profitirali, odnosno iskoristili tu situaciju, oni koji su je i dosad koristili, ne samo u ovom delu Srbije, nego i u različitim delovima koji su osetljivi“, kaže Maksimovićeva.
Sulejman Ugljanin pokušava da glumi žrtvu i da se ponovo ubaci u političku arenu, dodaje ona.
„On je svestan da je u senci svih ostalih aktera iz ovog regiona i pokušava da skrene pažnju na sebe. Bukvalno ono, šta sada sa mnom, šta ću ja? Koliko ćete meni državo da date i koliko sam ja jak? U tom smislu želi da privuče pažnju, želi da dobije simpatije, igra na nacionalne osećaje, da kod ljudi ponovo probudi vezanost za stranku i da pokaže da i dalje želi da bude aktivan, da stvari na ovim prostorima ne mogu da se odvijaju bez njega“, objašnjava Maksimovićeva.
Rasim Ljajić je u Vladi, Muamer Zukorlić izlazi na izbore u Beogradu, a Ugljanin, prema rečima Maksimovićeve, pokušava da ispliva na političku površinu, odnosno, da ponovo skrene pažnju na sebe. Celokupna javnost u Sandžaku navikla je, kaže Maksimovićeva, na Ugljaninove izjave, koje nemaju meru i koje su prejake.
