Čitajući novu američku nuklearnu doktrinu, stiče se utisak da svet postaje mračan i preteći. Rusija, Kina i Severna Koreja, po novom dokumentu SAD — prete, a Amerika je prinuđena da se brani. Zato i uvećava svoje nuklearne kapacitete.
Međutim, ona ne bi trebalo da ima dramatične geopolitičke posledice, kaže Predrag Rajić iz Centra za društvenu stabilnost. Ona je, kako kaže, još jedan element u gustoj tapiseriji kompleksne američke spoljne politike.
„Ovaj potez treba da posluži administraciji predsednika Trampa, koju u velikoj meri čine američki vojni zvaničnici, da još jednom dokaže svoju rešenost da od Amerike ponovo napravi respektabilnu vojnu silu“, kaže Rajić.
Stoga je nuklearna doktrina, prema Rajićevim rečima, pre deo pravljenja imidža, nego namere da se promeni svetska bezbednosna arhitektura.
Centralna tvrdnja doktrine — da Sjedinjene Države moraju da povećaju oslanjanje na nuklearne snage kako bi zaštitile zemlju i svoje saveznike — suprotna je naporima administracije bivšeg predsednika Baraka Obame da smanji oslanjanje na nuklearne kapacitete.
Ali i to je pitanje imidža, kaže Rajić, jer Obama je želeo da stvori imidž liberalne, mirotvoračke administracije, koja se zalaže za popravljanje klimatskih prilika i izbegavanje oružanih konflikata, iako je Obamina administracija direktno učestvovala u jednoj vojnoj intervenciji i indirektno pomogla drugu.
„Sa druge strane, Tramp ne želi da stvori takav privid i nije mu cilj da kreira imidž političke korektnosti, koja mu i inače nije visoko u agendi, već da Ameriku postavi tako da ona postane sinonim za vojnu silu i vojnu moć u svetu“, kaže Rajić.
Zbog zalaganja za smanjenje američkih nuklearnih kapaciteta Obama je nailazio na oštre kritike republikanske opozicije, a ovaj novi dokument govori o republikanskom pogledu na pitanje nuklearne moći Amerike, dodaje on.
„Republikanci smatraju da je takva Obamina politika u najmanju ruku bila nepatriotska, da je u pitanje dovodila odbrambene kapacitete SAD, ali i kapacitete preventivnog udara, koji je bitan kao odvraćajući faktor. SAD su najveća vojna sila, kada pogledate brojke, ali na polju nuklearne sile oni nisu najjači zato što Rusija ima više nuklearnih bojevih glava. To je, dakle, jedno od retkih vojnih polja gde Amerika nije potpuno dominantna. Tramp razmišlja i u tom pravcu i želi da završi prvi mandat tako što će moći da objavi kako je, nakon četiri njegove godine u Beloj kući, Amerika postala apsolutno dominantna u svim vojnim sferama, uključujući i nuklearno naoružanje“, kaže Rajić.
Nova američka nuklearna doktrina može da inicira novu trku u naoružanju tako što će motivisati druge nuklearne sile, pre svega Rusiju i Kinu, da ojačaju svoje nuklearne arsenale.
„To je već pitanje procene u Moskvi i Pekingu. Ipak, rekao bih da do neke ozbiljne trke u naoružanju neće doći jer pretpostavljam da će se Moskva i Peking potruditi da detaljno analiziraju i ovaj dokument, ali i praktični rad koji bi mogao da usledi u američkoj vojsci nakon implementacije ovog dokumenta, pa će tek onda donositi odluke kako će na njega odgovoriti“, kaže Rajić.
Stavljanje u isti koš Rusije, koja ima veliki nuklearni arsenal, Kine, koja prema rečima američkog analitičara Adama Maunta ima skroman arsenal, i Severne Koreje, za koju se ne zna nuklearni kapacitet, ali se pretpostavlja da je mali, pitanje je, kaže Rajić, političke prirode.
Još od vremena Džordža Buša Mlađeg, Severna Koreja nalazi se na crnoj listi zemalja „Osovine zla“, a slično mišljenje o njoj deli i Donald Tramp. Kina je već označena kao najozbiljniji ekonomski rival Americi, a Rusija se nalazi na spisku kao Trampov ustupak republikancima, takozvanim neokonzervativcima, smatra Rajić.
U američkoj javnosti pojavile su se kritike još i pre nego što je doktrina objavljena (delovi doktrine procurili su u javnost još u decembru prošle godine), jer u njoj ima i nekih protivrečnosti.
Nejasni su, na primer, standardi po kojima bi trebalo odlučiti kada bi gravitaciona bomba B83, od 1,2 megatona, koja se u američkom nuklearnom arsenalu nalazi od sedamdesetih godina, trebalo da bude povučena.
Takođe se pojavila zabrinutost da doktrina povećava mogućnost nesrazmerne upotrebe nuklearne sile, na primer protiv sajber-napada. Ove kritike odlučno je demantovao general Pol Selva, zamenik komandanta Združenog generalštaba američke armije, kao, kako je rekao, fundamentalno neistinite. Međutim, iz dokumenta je moguće izvući i takve interpretacije, s obzirom na nedovoljno precizno definisanu kategoriju „nenuklearnog strateškog napada“, kategoriju kojom je u Strategiji proširena nuklearna misija američke vojske.
U prošlosti, tokom Hladnog rata i posle njega, postojalo je mnogo dokumenata koji bi nas, da su primenjeni, doveli do uznemirujućih situacija, kaže vojni analitičar Aleksandar Radić. Međutim, on smatra da u ovom trenutku Amerikanci dokumentom šalju političku poruku, da će, kako kaže, tvrdo igrati.
„Verujem da niko neće doći na ideju da preventivno, koristeći tehnološki superiornu poziciju ili pogodan istorijski momenat, koristi nuklearno naoružanje i nametne svoju prednost. Činjenica je da u američkim vojnim krugovima postoje ljudi koji su jako zabrinuti da bi tehnološka razlika mogla da se vremenom smanjuje ili da bi neke inovacije koje bi Rusija mogla da unese u svoje sisteme mogle da obezvrede sredstva s kojima raspolažu, i to bi naravno moglo da dovede ljude u iskušenje da pomisle i da pričaju kako bi, možda, preventivni udar bio konačno rešenje“, kaže Radić.
Doktrina, koliko god da je postavljena agresivno i koliko god da je iz nje moguće zamisliti preventivni udar, ipak je papir koji je u funkciji psihološko-propagandnog efekta i jačanja diplomatskih akcija, nego što je primenjiva u praksi, dodaje on.
Velika prednost američkog nuklearnog arsenala nad ostalim nuklearnim silama je u tome što svaki avion može da posluži kao nosilac nuklearnog naoružanja, kaže Radić.
Sa druge strane, SAD su, kako kaže, drsko uspevale da isture svoje raketne lansere koji mogu da nose nuklearne bojeve glave, a jedan od najsvežijih primera je protivraketni štit. Ti lanseri se danas prikazuju kao defanzivno oružje, ali u svakom trenutku na njih se mogu montirati i nuklearne rakete.
U doktrini se kaže da će SAD po celom svetu razmeštati avijaciju dvostruke namene i da će obnoviti svoju flotu avionima pete generacije F-35.
Kada je reč o modernizaciji nuklearnih snaga, Amerikancima je potreban strategijski dokument za unutrašnju upotrebu, koji će biti uporište za velika finansijska ulaganja, kaže Radić.
„E, tu već dolazimo do interesa vojno-industrijskog kompleksa, koji mora da objasni kako je u interesu države da se potroše silne milijarde dolara u modernizaciju, i tu je jako teško razdvojiti šta je u diplomatskoj funkciji, šta je zaista vojno sredstvo odvraćanja ili napada, a šta je interes nekih kompanija koje treba da zarade velike novce“, zaključuje Radić.
Ipak, bez obzira na to da li Trampova nuklearna doktrina služi za poboljšanje njegovog imidža, ili je papir koji služi za vršenje političkog pritiska na rivale, svet bi spavao mirnije da ne postoji.
