Kad je reč o izvinjenjima u ime država i naroda, napominje za Sputnjik istoričar Predrag Marković, tu ima puno političke manipulacije i prebacivanja krivice na jednu stranu.
„Zaista je teško prihvatiti da je u tom složenom građanskom ratu samo Srbija činila zločine, a da su na primer Hrvati ili Albanci bili samo nevine žrtve. Tako da ta nesrazmera nije logički i istorijski održiva“, ističe Marković za Sputnjik.
Istorija kao lavor vode
Najavljena poseta predsednika Srbije Aleksandra Vučića Hrvatskoj, na poziv hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović, dovela je do toga da su pojedini zvaničnici ponovo pokrenuli priču o izvinjenju, iako se bivši predsednik Srbije Boris Tadić izvinio i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini.
Sa druge strane, za sve vreme posle završetka ratova na prostoru bivše Jugoslavije niko se nije izvinio Srbiji ili srpskom narodu.
„Jednostavan je odgovor zašto se to nije dogodilo. Zato što Hrvati zapravo nemaju neku dubinu kao država. Dakle, njihova država je nastala na jednom sumnjivom ratu devedesetih godina prošlog veka i oni prosto ne mogu kao država da prihvate da je jedino na čemu zasnivaju svoju državnost sumnjiv građanski rat“, konstatuje istoričar Marković.
Srbija s druge strane, navodi Marković, može sebi da priušti taj luksuz izvinjenja jer su joj devedesete samo jedna epizoda u dugoj državnoj istoriji, dok su Hrvatima devedesete vreme stvaranja države i oni nažalost nemaju bolje vreme.
„I kad bi prihvatili da su ti ratovi devedesetih vrlo sumnjivi, doveli bi svoju državu u sumnju. Znači, mi imamo dovoljno veličanstvenih trenutaka u svojoj istoriji da devedesete možemo da posmatramo kritički, oni ne mogu“, podvlači Marković.
Što se tiče ostalih država i naroda, podseća taj istoričar, uglavnom su velike sile izbegavale da se izvine za razne zločine, a najviše izvinjenja su uputili Nemci. Alžirski rat je proporcionalno daleko krvaviji od ratova u bivšoj Jugoslaviji, konstatuje on, pa Francuzima nikad nije palo na pamet da se izvine.
Izvinjenje je čin, a ne ritual
„Počevši od onog čuvenog klečanja Vilija Branta u Varšavi 1970. godine. Nemci su išli toliko daleko da je Bundestag, na primer, priznao da je genocid uništenje Herero naroda u Africi početkom 20 veka. Znači, Nemci su zbog svoje specifične težine u istoriji prednjačili u tom izvinjavanju za zločine koji su počinjeni u njihovo ime. I zanimljivo je da se Rusija izvinila za Katinsku šumu“, ukazuje Marković.
Nemci su to, napominje Marković, uradili jednom jer se izvinjenje ne traži kao neki redovni ritual.
„A što se tiče Hrvata i ponovnih zahteva, to je zaista problem, jer je Hrvatska država pomalo lažna. Vidite sad kad je pokrenuto pitanje nestalih, da je izgleda više nestalih Srba u ratu u Hrvatskoj nego Hrvata. A pogotovu kad se ima u vidu da je Srba manje, onda je proporcionalno daleko više Srba nestalo u ratu devedesetih nego Hrvata“, kategoričan je Marković.
