Predsednik Srbije Aleksandar Vučić će 12. i 13. februara „u najboljoj veri“ otići u Hrvatsku sa željom da on i predsednica Kolinda Grabar Kitarović „nešto urade za našu decu i našu budućnost“. Lošije od trenutnog stanja ne može da bude, može da bude samo bolje, rekao je Vučić, prihvatajući poziv Kitarovićeve da poseti Hrvatsku.
A u pokušaju da u pozivu objasni otvorena pitanja, predsednica Hrvatske je navela da se „ove godine navršava 100 godina od završetka Prvog svetskog rata, otkada počinje stoleće međusobnih sporova i sukoba“. Svesno ili ne, da li je u nameri da obrazloži poziv na „primirje“ Kitarovićeva u celu priču ubacila crv sumnje u iskrenost poziva svojim istorijskim natuknicama? Znači li to da je i život u zajedničkoj državi bio iznuđen i loš, gori i od gledanja Srba i Hrvata preko nišana tokom Prvog svetskog rata?
Hrvatski istoričar i profesor Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu Hrvoje Klasić za Sputnjik kaže da pozdravlja svaki razgovor i svaku saradnju između hrvatskih i srpskih političara, ekonomista, intelektualaca, posebno između hrvatskog i srpskog naroda. On je, ipak, naglasio da mora da reaguje na ono što je izjavila predsednica Hrvatske, kako kaže, što zbog onih koji su živeli u prošlom veku u zajedničkoj državi, a posebno zbog onih koji nisu, ili su se rodili pred kraj tog veka.
„Ono što me posebno žalosti je to što se period od 1918. do raspada Jugoslavije, tokom postojanja i jedne i druge (Jugoslavije), svodi na period sukoba. Pre svega, Hrvati su u zajednicu sa Srbima i ostalim južnoslovenskim narodima ušli zato što je to tada upravo za Hrvate bilo najbolje moguće rešenje. Imajući u vidu gde su bili do 1918. godine i šta bi se dogodilo sa teritorijom na kojoj su živeli Hrvati, da je Italiji dato ono što je obećano, pitanje je kako bi Hrvatska ikada u budućnosti izgledala“, kaže Klasić.
On ne misli da je život u toj zajednici bio idealan i da se u svakoj situaciji pokazao kao dobro rešenje, ali da ipak treba imati na umu da je ulazak u Jugoslaviju bio najbolji mogući scenario za Hrvate.
„Stvarno bi bilo pogrešno, bez obzira na sve loše trenutke, pa i brutalne, da se taj vek i ta država ipak gledaju samo kroz sukobe. Nažalost to govori samo o tome kako se u Hrvatskoj suočavaju sa prošlošću. Jugoslavija pokušava da se zaboravi i negira se njeno postojanje i dešava se ono što stalno kritikujem, da na 20. vek gledamo stalno kroz prizmu početka devedesetih godina prošlog veka i da se sam rat i stradanja u ratu koriste da bi se ocenjivali i procenjivali ceo 20. vek i cela Jugoslavija“, kaže Klasić.
On podseća da su veze Hrvata i Srba imale razne oblike i pre 1918. godine. Srbi su narod koji vekovima živi na području današnje Hrvatske, ali su postojali i odnosi sa Srbima u Srbiji i s vremena na vreme bili dosta jaki i pre 1918. godine.
Uz to, Klasić smatra da su Hrvati i Srbi u nizu situacija pokazali da mogu da sarađuju. I u NOB-u, i u izgradnji zemlje, i u njenom vođenju, ali i na onom, što bi se reklo, najnižem nivou, što se kolokvijalno naziva mešovitim brakovima, napominje hrvatski istoričar.
Na osnovu istorijskih kvalifikacija u pozivu hrvatske predsednice, istoričar i akademik Vasilije Krestić za Sputnjik kaže da bi se moglo zaključiti da ona ne poznaje dovoljno istoriju srpsko-hrvatskih odnosa. Sukobi ne počinju posle Prvog svetskog rata, nego se tada nastavljaju, kaže taj akademik, ističući da su oni i tokom 19. veka i te kako bili ozbiljni i razmimoilazili su se u mnogim stvarima.
„Predsednica bi morala malo da prouči istoriju srpsko-hrvatskih odnosa, a ne ovako da kaže da je Jugoslavija bila kamen spoticanja“, kaže taj istoričar, koji je višedecenijski naučni rad posvetio upravo srpsko-hrvatskim odnosima. On napominje da su Srbi i Hrvati ušli u Jugoslaviju sa različitim stavovima o ujedinjenju i o zajedničkoj državi.
„Ne može se govoriti o 100 godina sukoba i sporova, jer ne možete uopštavati stvari i kazati da su svi Hrvati bili apsolutno isključivi i antisrpski raspoloženi, jer je među njim bilo i te kako racionalnih, pametnih i jugoslovenski opredeljenih ljudi“, kaže Krestić, ali i ne spori da ti odnosi u okvirima Jugoslavije od 1918, pa do raspada 1941. godine nisu bili dobri.
Istoričari su, kaže, dali odgovore na pitanja o uzrocima tih sukoba i ko ih je proizvodio, ali o tome i dalje postoje krajnje suprotni stavovi Beograda i Zagreba. Oni se ne mogu lako prevazići zbog, navodi Krestić, isključivosti hrvatske politike.
Ipak, dodaje, nijedan pametan čovek, bez obzira da li bio Srbin ili Hrvat, ne bi imao ništa protiv toga da se ti odnosi izglade i da se uspostave dobri odnosi. On, međutim, smatra da se postavlja pitanje da li su sazreli uslovi za to i šta je to što smeta njihovom uspostavljanju.
„Bojim se da će proći još mnogo vode i Savom i Dunavom dok ne nestanu te suštinske razlike u mnogim bitnim pitanjima Srba i Hrvata“, ocenio je Krestić.
„Ne možete imati dobre odnose ako je u Hrvatskoj jedan Ante Starčević otac domovine, a u Srbiji je on jedan od tvoraca genocidne politike Hrvatske prema Srbima. Ili sada da li je poslednji rat u Hrvatskoj bio odbrambeni, a Srbija agresor, i ko je razrušio Jugoslaviju? To su antipodi, dve politike koje se uzajamno isključuju, gde nema sporazuma. A takvih antipoda, problema, u srpskim i hrvatskim odnosima imate mnogo, gde se u ovom trenutku ne može naći zajednički stav i ne mogu se prevazići“, ukazuje Krestić.
Ako ne možete da podnesete table ispisane ćirilicom, ako ne možete da podnesete to što broj Srba u Hrvatskoj još nije sveden na onu „ništicu“, kako je to želeo Franjo Tuđman, ako, za razliku od hrvatskih investicija u Srbiji, nijedna srpska firma nema dozvoljen pristup hrvatskom tržištu, koje dobre odnose možete da očekujete i mogućnosti da se sporazumete, skeptičan je član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Komentarišući činjenicu da je poziv Kitarovićeve stigao samo par dana pošto je Srbiji uručena protestna nota Hrvatske zbog toga što je u UN organizovala izložbu o ustaškom koncentracionom logoru u Jasenovcu, Klasić kaže da ona govori o dosta toga.
„S jedne strane, čini mi se da je predsednica počela da vodi predizbornu kampanju, iako ima još dosta do kraja svog mandata. Na to upućuje najnovija vest u medijima da je američki ambasador pohvalio taj gest. Ona, dakle, sada pokušava da se nametne i kao lider u regionu. Nedavno je bila u BiH, sada poziva Vučića“, podseća profesor Sveučilišta u Zagrebu.
Prema njegovoj oceni, to govori i o odnosima na relaciji Vlada-predsednik.
„Odnosi Plenković-Kitarovićeva nisu baš najbolji, nisu dobro iskoordinisani, a tome u prilog ide i činjenica da jedna poluga vlasti zaoštrava odnose i daje note, a druga poluga poziva predsednika Srbije u posetu. I kada su odnosi na najnižem nivou treba razgovarati, ali mi se čini da je ovo podjednako iznenadilo sve aktere u ovoj priči i u Srbiji i u Hrvatskoj“, izjavio je Klasić za Sputnjik.
Prema mišljenju Vasilija Krestića, poziv predsedniku Srbije je došao odmah posle protestne note zbog izložbe o Jasenovcu zato što su u Hrvatskoj uvideli da su napravili veliku grešku i da su se okliznuli na terenu gde nisu položili diplomatski ispit.
„Ne može se poreći genocid nad Srbima u Hrvatskoj kako su oni želeli da ga previde. Ceo svet je sa tom izložbom u UN to uvideo i mislim da su oni možda dobili i neke poduke od onih koji su im mentori da malo smire loptu i da pokažu da su spremni i na neko ustupanje“, kaže taj istoričar.
On poziv vidi i kao dobar taktički potez Hrvatske koja želi da pokaže kako ona nije isključiva i kako ne žele da zaoštrava odnose. Znajući viševekovnu hrvatsku istoriju i hrvatsko-srpske odnose, bojim se, kaže Krestić za Sputnjik, da je sve to jedna politička i diplomatska igra.
