Članice OPEK-a, Rusija i još neke zemlje — proizvođači nafte napravile su jednu vrstu međusobnog kartelskog dogovora. Koordinirano su smanjile proizvodnju ne bi li dovele do cene koja im odgovara i koja će im omogućiti da budu rentabilne. Barel je poskupeo na 70 dolara. O tome šta ovo poskupljenje znači za privredu i uopšte za svet u emisiji „Energija Sputnjika“ razgovarali smo sa Tomislavom Mićovićem, generalnim sekretarom Udruženja naftnih kompanija Srbije, i Igorom Juškovom iz Fonda nacionalne energetske bezbednosti Rusije.
Za takav način udruživanja Tomislav Mićović kaže da nije usmeren ka tome da se potrošačima izvuče iz džepova što više novca. Po njegovim rečima, zemlje-izvoznice pokušavaju da dođu do nivoa cene sirove nafte koji će obezbediti održivi razvoj, novac za nove investicije i dovoljne količine nafte u dužem vremenskom periodu.
„Možemo reći da će potrošnja nafte u 2018. godini rasti. Na potrošnju, osim proizvodnje, utiče i stanje zaliha. Globalno, zalihe nafte su smanjivane, pa možemo i po tom osnovu očekivati određeni rast potražnje da bi se nadoknadile zalihe koje su potrošene u prethodnom periodu. Ova godina će biti godina lomljenja ruku svih koji proizvode naftu na konvencionalni način i onih koji je proizvode na nekonvencionalni način. Spekulacije o cenama proizvodnje nafte iz škriljaca su takve da variraju u širokom opsegu. Tehnologija napreduje, ulaganja su značajna, i sigurno da će taj izvor nafte iz škriljaca i uopšte nekonvencionalni načini eksploatacije imati svoje mesto na tržištu nafte, ali teško je očekivati da će u kratkom vremenskom periodu zauzeti značajni udeo“, objašnjava Mićović.
Što se tiče opstanka i produžetka dogovora na 2018. godinu, pošto su članice OPEK-a došle do svog cilja što se tiče cene, Juškov kaže da ne misli da će OPEK ponovo razmatrati svoje odluke o smanjenju ukupne proizvodnje. On dodaje da će dosadašnje odluke važiti do kraja 2018. godine, ali da nije isključeno da će posle prvog polugodišta doći do revizije sporazuma.
„Neke države su smanjile obim eksploatacije više nego što je bilo predviđeno kvotama, a druge države žele da povećaju obim eksploatacije. OPEK i njegovi saveznici shvataju da bi, ako dođe do okretanja leđa sporazumu, to imalo veoma ozbiljne posledice i države bi na kraju izgubile više nego što su zaradile od proizvodnje nafte koja tek što je poskupela“.
Mićović smatra da ne bi bilo racionalno ni za jednu od zemalja da se odrekne smanjenja proizvodnje, jer će tako naneti štetu sebi, ali i da se zbog straha od otimanja tržišta radi na rezervnom planu:
„Već se radi na takozvanom izlaznom scenariju. Ne može naglo i nekontrolisano da se izađe iz kontrolisane proizvodnje, jer može da se desi da svi postignuti efekti oko stabilizacije cene padnu u vodu. Mislim da će to biti tema za razgovor u junu“.
Oba naša sagovornika su se složila da Amerika može da bude zadovoljna, jer proizvođači nemaju nikakve obaveze prema OPEK-u, a projekti im postaju profitabilni. Međutim, Mićović smatra da je to samo na prvi pogled savršen scenario.
„Kada uključimo cenu koštanja njihove nafte, onda vidimo da veći deo nafte, koji nije obuhvaćen sporazumom, a na koji se može računati da uđe na tržište, jeste nafta iz nekonvencijalnih izvora, a ona ne može da izdrži niže cene nafte. Prosečna cena nafte za 2018. je procenjena na manje od 55 dolara“, objašnjava Mićović.
„Rizik koji su svi očekivali, da će čim cena bude više od 60 dolara sve zapljusnuti nafta iz škriljaca, nije se realizovao. Kreditori se plaše da će, čim budu dali novac proizvođačima nafte iz škriljaca, oni početi da proizvode više i da će cena nafte opet pasti, a da oni od toga neće profitirati“, dodaje Juškov.
Juškov tvrdi da je cena nafte od 70 dolara po barelu nedovoljna za razvoj projekata novih istraživanja na Arktiku.
„Još dok je cena nafte bila 110 do 120 dolara, govorilo se da je arktički epikontinentalni pojas zapravo projekat budućnosti. Mislim da će i u budućnosti prioriteti ostati projekti na ostrvu Sahalin, u Kaspijskom moru, nalazišta oko ostrva Jamal i uopšte svi oni projekti koji podrazumevaju eksploataciju nafte sa kopna. Dobre izglede imaju i projekti u vezi sa eksploatacijom teško pristupačne nafte, takozvane ’tajt oil‘. Rusija je svetski lider što se tiče rezervi, ali su joj neophodne domaće tehnologije za ostvarivanje realnog progresa“, objašnjava on.
Realna procena rasta potrošnje nafte u narednim godinama je važna stvar i mora se računati na ulazak drugih energenata i u sferu transporta i energetike, gde nafta dominira. Prema rečima gospodina Mićovića, procene su da će već 2040. biti potrebni i ti izvori koji su danas preskupi.
„Otkad je počela kriza, i procena momenta konačnog iscrpljivanja nafte uvek se pomera. Nove tehnologije nam pokazuju da ima novih količina i omogućavaju nam da izvučemo naftu koju do tada nismo mogli da izvučemo iz zemlje. Teško je dati egzaktnu procenu, ali sigurno da će ti izvori iz polarnog kruga kad-tad doći na red za eksploataciju, jer je nafta kao sirovina, kao izvor vodonika za razne namene hemijske i petrohemijske industrije nezamenjiva“, kaže naš sagovornik i podseća na temu transporta nafte, kao i naftovoda.
„Svaki rast ili pad potrošnje vrlo bitno utiče i na ekonomiju preduzeća koje upravljaju naftovodima. Izgradnja velikih rafinerija i na Mediteranu i na Bliskom istoku i u Indiji dovodi do toga da je učešće derivata nafte koji su proizvedeni van Evrope u Evropi sve veći, a to znači da će se sve manje sirove nafte transportovati do evropskih rafinerija — transportovaće se derivati.
Na pitanje da li će se neki naftovodi pretvoriti u produktovode ili će se graditi produktovodi, Mićović kaže da to nije tehnološki jednostavno i kao primer navodi naftovod između Soluna i Skoplja, koji i danas ima tehnoloških problema.
„U poslednjih deset godina u Evropi je zatvoreno više od 20 rafinerija zato što proizvodnja dizela i benzina nekim rafinerijama nije odgovarala i počelo je povećanje udela gotovih derivata iz Amerike i bliskoistočnih rafinerija. Rafinerije i naftovodi će imati potrebu da reorganizuju svoj život“, dodaje Mićović.
Višak rafinerijskih kapaciteta u našem regionu je problem koji neće mimoići ni rafineriju u Pančevu, koja je u procesu još jedne etape modernizacije. Prema rečima Mićovića, svaki transport iz te rafinerije dalji od 300 kilometara nije rentabilan, i teško je reći ko će preživeti taj višak kapaciteta.
„Rafinerija Pančevo je od 2013. počela da radi u modernizovanom režimu, počela je nova investicija, ali onaj projektovani nivo prerade nije dostignut. Taj projektovani nivo garantuje budućnost rafineriji. Nekih četiri i po miliona tona prerade nafte bi bio nivo koji garantuje dobru ekonomiju proizvodnje u rafineriji, a Srbija tu količinu ne može da potroši. NIS bi morao da osvoji druga tržišta da bi dugoročno obezbedio rad i razvoj“.
Derivati koji stižu iz Azije, Indije, Saudijske Arabije nisu konkurencija derivatima koji se prodaju u Srbiji i regionu. Mićović objašnjava da su njima interesantna veća tržišta, a da na ovako malim tržištima ne pokušavaju i ne uspevaju:
„To su rafinerije koje imaju nivo prerade od nekoliko desetina i stotina miliona tona godišnje i to im omogućava nisku cenu proizvoda. Treba im veliki kupac da bi dobio posebne uslove i dobre cene“.
Naš sagovornik zaključuje da u Srbiji imamo razvijenu konkurenciju.
„U toku jedne godine možete da kupite gorivo koje potiče iz šest rafinerija iz Srbije i okruženja. To su rafinerija iz Beča, Slovačke, Mađarske, Rumunije, Bugarske. Srbija je jedna od zemalja koje imaju ozbiljnu konkurenciju i u tom smislu nam Dunav u velikoj meri pomaže, jer je moguć transport. Mi nemamo produkt ovde, već imamo Dunav koji podstiče tržišnu konkurenciju i omogućava ulazak derivata u Srbiju, a u perspektivi izlazak iz Srbije“, kaže on.
