U Evropi nije postojala dugotrajnija i postojanija mržnja od one između Francuske i Nemačke. Međutim, posle Drugog svetskog rata, potpisan je Jelisejski sporazum 22. januara 1963. Ovaj dan Francuska i Nemačka u inostranstvu obeležavaju tradicionalno, zajedničkim prijemom.
Istorija Francuske i Nemačke je istorija davnašnjih odnosa, ali i istorija komplikovanih susedskih odnosa, konflikata i totalnih, strašnih i surovih ratova, rekao je francuski ambasador u Srbiji Frederik Mondoloni.
„Ali to je takođe istorija pomirenja koje danas proslavljamo. To pomirenje donelo je mir između naše dve nacije. Ono je postalo motor Evrope i ove tako posebne tvorevine koju zovemo evropskom konstrukcijom“, kaže Mondoloni.
Jelisejski ugovor, koji je potpisan svega 18 godina nakon završetka Drugog svetskog rata znači obavezu za saradnju i prijateljstvo, kaže nemački ambasador u Srbiji Aksel Ditman.
„Jelisejski ugovor bio je značajan i odlučujući za uspeh EU. Nemačka i Francuska, zajedno sa partnerima, često su naznačene kao motor EU. To svaki dan dokazujemo kroz zajedničke projekte“, kaže Ditman.
Duga istorija mržnje
Još od vremena velikog francuskog državnika kardinala Rišeljea (1585-1642), francuska spoljna politika zasnivala se na konceptu da samo rascepkanost nemačkih zemalja na više država osigurava francusku bezbednost. Zbog toga je Francuska vodila politiku „zavadi pa vladaj“ među nemačkim kneževima i kraljevima, koje i nije bilo tako teško zavaditi.
Iako su nemačke zemlje bile okupljene u okviru Svetog rimskog carstva, ova konfederacija sa više od 1.000 entiteta bila je samo formalna i nikada nije uspela da se okupi u jedinstvenu državu sa jednim centrom.
Sveto rimsko carstvo raspalo se tokom Napoleonovih ratova, a taj francuski car doneo je u nemačke zemlje ideje Francuske revolucije, među njima i ideju nacionalnog ujedinjenja, što će postati cilj nemačkih političara tokom čitavog 19. veka.
Koristeći slabost Francuske posle Napoleonovih ratova, nemačke zemlje sve više teže ujedinjenju. Među nemačkim državama po vojnoj i ekonomskoj snazi ističe se Pruska, čiji kancelar Oto fon Bizmark aktivno radi na ujedinjenju nemačkih zemalja. Pošto je izbacio Austriju iz igre, kao maticu za ujedinjenje, Bizmarku se na putu našla samo Francuska, kojom vlada još jedan car iz porodice Bonaparta — Napoleon III.
U ratu 1870-1871, Francuska doživljava najveće nacionalno poniženje do tada. Pruske trupe ulaze u Pariz, Francuska gubi Alzas i Lorenu, mora da plati veliku ratnu odštetu, a nemačko ujedinjenje obavlja se u Sali ogledala u Versaju.
Od tada, nemačka spoljna politika zasniva se na konceptu po kome nemačka bezbednost zavisi od toga koliko je Francuska slaba. U Prvom i Drugom svetskom ratu dolazi do velikog obračuna dveju država. Posle Prvog, Francuska se ponašala kao u vreme kardinala Rišeljea, dok su posle Drugog obe zemlje shvatile da njihova borba može da traje večno, a da nikada ne bude pobednika.
Dug put do pomirenja
Za pomirenje između Nemaca i Francuza nije bila potrebna samo volja, mada je i ona presudna, već i ljudi koji bi tu volju sproveli u delo. Sreća i Nemačke i Francuske je u tome što su se na vlasti našli u Francuskoj predsednik general Šarl de Gol i u Nemačkoj kancelar Konrad Adenauer, koji su odlučili su da prekinu neprijateljstva. Presudno je bilo nemačko odustajanje ne samo od nacističke već i dugotrajnije nacionalističke politike prema susedima.
Konzervativni politički nazori i religiozna posvećenost De Gola i Adenauera izrodila je temelj buduće EU i političkog i ekonomskog prosperiteta posleratne Zapadne Evrope.
Tokom četiri godine koje su prethodile potpisivanju sporazuma, „Stari“ i „Veliki Šarl“, kako su zvali Adenauera i De Gola, sreli su se 15 puta, u pregovorima su proveli oko 100 sati i međusobno su razmenili 100 pisama.
Prijateljstvo zapečaćeno poljupcima
Jula 1962. održana je zajednička francusko- nemačka vojna parada u Remsu, na poprištu Druge bitke na Marni iz 1918, a dvojica državnika su nakon toga prisustvovali misi u katedrali u Remsu.
Simbolika događaja bila je više nego očigledna — Rems je posle bitke nazvan „gradom mučenika“, a nemačka artiljerija je četiri godine bombardovala grad. Na katedralu u kojoj je krunisano 25 francuskih kraljeva i iz koje je Jovanka Orleanka povela Francuze u nacionalno oslobođenje od engleske invazije u srednjem veku, palo je više od 300 granata.
Dva meseca kasnije, De Gol je u govoru u nemačkom gradu Ludvigsburgu mlade Nemce i Nemice nazvao „decom velike nacije“, a 22. januara u Salonu Mura u Jelisejskoj palati, De Gol i Adenauer, u velikom finalu, potpisali su Francusko-nemački sporazum o prijateljstvu, u kome se poziva na trajnu, blisku saradnju u spoljnoj politici, kulturi i politici prema mladima.
Visoki francuski predsednik uhvatio je u zagrljaj omalenog nemačkog kancelara i poljubio ga u oba obraza.
Jelisejski ugovor kao primer za Balkan
Jelisejski ugovor često je navođen kao primer za put pomirenja kojim bi trebalo da pođu i Balkanske zemlje. Prema Ditmanovim rečima, Jelisejski sporazum važan je iz dva aspekta. On je postao osnov za nemačko-francusku saradnju kao motor za evropske integracije, a takođe i kao osnov za nemačko-francusko pomirenje.
„Mislim da on može da posluži kao inspiracija ovom regionu, da stremi pomirenju, da se zajednički radi na putu ka pridruživanju EU, što je strateški cilj celog regiona Zapadnog Balkana, koji Francuska i Nemačka u potpunosti podržavaju“, kaže Ditman.
Ambasador Mondoloni kaže da se u potpunosti slaže sa rečima svog nemačkog kolege.
„Mislim da je to predivna priča. Bila je to priča o ratu, potom priča o miru korz mladost, i to je jako važno. Kancelarije za mlade, koje su formirane između Francuske i Nemačke posle potpisivanja sporazuma, mogu da posluže kao veoma dobar model u regionu“, kaže Mondoloni.
Novi jelisejski sporazum
Na obeležavanju godišnjice sporazuma, francuski predsednik Emanuel Makron i nemačka kancelarka Angela Merkel najavili su da će do kraja godine završiti konsultacije o novom francusko-nemačkom ugovoru o prijateljstvu, koji se tumači kao priprema terena za reformu EU.
U zajedničkoj izjavi, Merkelova i Makron, kao polja na kojima se može proširiti saradnja ističu razmenu građana dve zemlje, zaštitu životne sredine, jačanje ekonomske saradnje i tešnju saradnju u spoljnoj i bezbednosnoj politici.
