Da li će proces normalizacije odnosa Beograda i Prištine ići u pravcu „mirëdita — dobar dan“ ili „mirupafshim — doviđenja“, zavisiće od toga da li će biti ogoljenog ultimatuma Srbiji da prizna Kosovo, ili u pravcu kompromisa u kome će obe strane načiniti ustupke.
Da ovo prvo neće proći, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Da bi ovo drugo bilo moguće i Priština bi morala da ustukne.
Vučić je poručio da će reći „hvala, doviđenja“, ukoliko se Srbiji ispostavi ultimatum da prizna Kosovo, što je ponovo povuklo „crvenu liniju“ Beograda u razgovorima sa međunarodnom zajednicom, pa i u evropskim integracijama.
Da li je moguće da Priština pristane na bilo šta osim nezavisnog Kosova?
Na prvi pogled, čini se da albanski lideri očekuju samo jedno — priznanje nepriznate države. Međutim, Veton Mujaj, direktor NVO „Oko vizije“ sa Kosova i Metohije, smatra da se razgovori iza zatvorenih vrata i ono što političari izgovaraju i govore u javnosti — malo razlikuju.
„Iz Brisela nikada nije rečeno da Beograd mora eksplicitno da prizna Kosovo. Više je reč o tome da se Kosovu omogući da ima život, kao država. To može da se postigne kroz dijaloge koji se vode. Verujem da je EU kuća pod čijim krovom ovo može da se reši“, kaže naš sagovornik.
Na pitanje da li bi Kosovo trebalo negde da popusti u pregovorima, naš sagovornik ipak ne daje jasan odgovor, već, analizirajući dosad postignuto u pregovorima u Briselu, kaže da nijedna strana nije do kraja ispunila dogovoreno.
S druge strane, Nenad Maksimović, direktor Centra za mir i toleranciju iz Prištine, nije siguran da li je Srbija malo zakasnila sa stavovima koje smo čuli od predsednika i podseća da je Poglavlje 35 jasno u pogledu onoga šta Srbija mora da uradi.
„Međutim, postoji prostor za političku akciju, posebno jer su trenutno kosovski političari vrlo ranjivi zbog Specijalnog suda za ratne zločine. U toj situaciji se možda i ne bi previše bunili ako bi se aktuelizovala priča o nekoj vrsti podele KiM.“, veruje Maksimović.
U svakom slučaju, Priština Srbiji duguje ne samo ZSO dogovorenu u briselskim sporazumima, već i niz drugih stvari, kao što je sloboda kretanja Srba na Kosovu, vraćanje privatne i društvene imovine, a da ne govorimo o kosovskim dugovima koje još uvek plaća Srbija.
S druge strane, jasno je i da je Priština postala ozbiljan teret međunarodnoj zajednici, i to ne samo zbog para koje daje za njen opstanak, već i zbog toga što političke tenzije nisu nešto sa čim će se EU boriti pored svih problema koje ima. U tom kontekstu, nije nemoguće ni da Priština dobije ultimatum od svojih mentora, da mora da razmotri, ako ništa drugo, onda široku autonomiju za sever Kosova.