„Kuma je Ruskinja i samim tim je umela da mi pokaže skrivena mesta i dušu ruske prestonice. Moram da priznam da me je malo bio strah kada sam dolazio u Moskvu, jer kada se dugo godina gaji određena ideja o nekom gradu uvek postoji opasnost da ćete se razočarati, da neće ispuniti očekivanja, da je drugačije od onoga kako ste zamišljali i toga sam se plašio. Međutim, kada sam došao u Moskvu, ona je potpuno prevazišla sva moja očekivanja“, priča Malagurski za Sputnjik.
Moskvu je, kako dodaje, zamišljao kao jedan „čaroban, bajkovit grad“…
„I Moskva to na neki način i jeste, od Crkve Svetog Vasilija Blaženog, Crvenog trga do velikih trgova, malih poslastičarnica, simpatičnih kutaka. Ima neki šarm koji je zaista teško opisati. Arhitektura je neverovatna, a metro je posebna priča — sve što ljudi pričaju o njemu nije dovoljno da opiše koliko je to veličanstveno, koliko bogato izgleda. Mislim da nijedan grad na svetu nije toliko lepo okićen, ukrašen kao ruska prestonica. Ipak, morao bih još mnogo puta da posetim Moskvu da bih mogao adekvatno da artikulišem sve ono što osećam kada sam u tom gradu. Možda malo i romantično gledam na Rusiju, ali sam sada shvatio da je sve to sa dobrim razlogom.“
Režiser ističe da je Moskva na njega ostavila snažan utisak i da je za vrlo kratko vreme postala jedan od njegovih najomiljenijih gradova u svetu.
Ipak, negativan utisak na Malagurskog je ostavila gužva, koja vlada na ulicama Moskve u praznične dane, kao i to što Rusi slabo poznavaju strane jezike, što je stvaralo barijeru u komunikaciji.
„Konstantno se čeka u nekom redu, na nekom punktu, pošto su bezbednosne mere podignute zbog pretnji terorizmom. Mislim da su Rusi to vrlo ozbiljno shvatili i da su uspeli da te mere podignu na najviši nivo. Kroz te barikade se ne može proći na lepe oči, rusko ’njet‘ je ’njet‘ i dalje od toga nema. Vrlo su profesionalni, strogi, disciplinovani. S druge strane, stekao sam utisak da Rusi nisu baš mnogo upoznati sa stranim jezicima, a pogotovo sa engleskim, što je meni kao turisti otežavalo sporazumevanje. Ali na to mogu da gledam i iz drugog ugla — možda bi trebalo da ja naučim ruski. Dobio sam na poklon knjigu na ruskom jeziku i obećao sam da ću taj jezik naučiti, pa ću pokušati da ga savladam što brže.“
Kako kaže, predrasude o Rusiji i Rusima kakve postoje na Zapadu, nije imao.
„Možda sam se malo brinuo, jer sam slušao priče da su Rusi previše grubi, da su ozbiljni, narogušeni. Međutim, ja to nisam primetio. Svi Rusi sa kojima sam imao kontakt su veoma ljubazni i spremni da pomognu. Možda nisu onako nasmešeni kao na Zapadu, ali bolja mi je iskrenost nego lažni osmeh zapadnjaka. Ovde su ljudi sasvim prirodni, iskreni. Vrlo su slični nama u toj nekoj duhovnosti, ali van toga imam utisak da su za nijansu hladniji od nas. Možda je to i zbog niskih temperatura, veličine grada i zemlje, velikih rastojanja, ali ipak, rekao bih da nisu ništa manje dobrodušni od nas. Imaju i poseban odnos prema nama, gde god da sam rekao da dolazim iz Srbije, prva reakcija je bila — osmeh“.
Omiljena mesta u Moskvi su mu Crveni trg, sedište TV kanala „Raša tudej“, sa kojim poslovno sarađuje i gastronomski kutak — „Hleb nasušni“.
„Hleb nasušni“ je mesto koje svima preporučujem. To je lanac nekih, kako sam shvatio, kafića-restorana, gde može da se pije i jede i gde ima najbolja pileća supa u hlebu. Probao sam i boršč i sve druge specijalitete, ali ova supa u lepinji je nešto neprevaziđeno“.
Tokom posete Moskvi Malagurski je posetio i čuveni restoran „Kafe Puškin“, jedno od omiljenih mesta političara, televizijskih zvezda i bogatih Rusa, ali i turista.
Zanimljiva je priča o tom restoranu, koji je pre više od 50 godina u svojoj pesmi „Natali“ opevao francuski šansonjer Žilber Beko. Pesma je postala neverovatno popularna u Francuskoj, pa su Francuzi masovno tokom poseta Moskvi tragali za tim mestom, ali ga nisu pronalazili, jer nije ni postojalo.
Ipak, ta pesma je inspirisala Andreja Delosa, ruskog umetnika, dekoratera i ugostitelja, da 1999. godine u centru Moskve, nedaleko od Puškinovog trga, otvori restoran ruske aristokratske kuhinje, uređen u baroknom stilu, koji je ubrzo počeo da posećuje krem moskovskog društva, kao i gosti prestonice.
„Posetio sam i ’Puškin‘, ali s obzirom na visoke cene, probao sam samo neke slatke specijalitete. Uoči puta u Moskvu, neki ljudi su mi pričali da je ruska hrana loša, neukusna, ali ja bih rekao da je odlična. Ukusno je, dobro spremljeno i nije toliko skupo.“
Iako važi za jedan od najskupljih gradova na svetu, Malagurski kaže da je Moskva grad za „svačiji džep“.
„Mislio sam da je Moskva jako skupa, ali nije tako strašno. Za nijansu je možda skuplje nego kod nas, mada ima i frapantno skupih mesta. To je zato što ovde ima veliki broj oligarha. Generalno, prevoz je veoma jeftin — metro karta je 55 rubalja (manje od evra), a može i da se ruča za neke pristojne pare. U svakom slučaju, neće čovek ne znam kakve pare potrošiti ako dođe ovde“.
U svojim filmovima, počev od „Težine lanaca“ do najnovijeg dokumentarca „Kosovo: momenat u civilizaciji“, Malagurski se, uglavnom, bavio tematikom Srbije i Balkana, ali ne isključuje mogućnost da će jednog dana obraditi i neke ruske teme, ličnosti i epohe.
„Ništa ne isključujem. Već mnogo godina želim da snimim dokumentarni film o Vladimiru Putinu. On je za mene jedna od najzanimljivijih, najvažnijih i najmoćnijih ličnosti na svetu u ovom trenutku i to bi bio veliki izazov. Ali mislim da sam još zelen za tako nešto i da treba da prođe još malo vremena. To je ličnost koja me inspiriše. Sada kada sam video Moskvu, ne isključujem mogućnost da možda nešto snimim i o tom gradu, ali mislim da moram još malo bolje da upoznam Rusiju da bih dobio neku pravu inspiraciju za to.“
Malagurski je tokom svoje posete Moskvi imao i premijeru filma „Kosovo: momenat u civilizaciji“, a utisci su, kako ističe, vrlo pozitivni.
„Prvo, svakom autoru bilo kog filma je veoma drago kada je sala puna. Drago mi je što sam učestvovao na istoj bini sa veoma uglednim ljudima, koji su imali puno toga pametnog da kažu na temu Kosova. Jedan od učesnika je rekao da ne može jedan film da pokrije kompletnu tematiku Kosova, ali može da ’otvori vrata‘, što je ovaj film i učinio. Ne znam koliko je prosečan Rus upućen u tu tematiku u odnosu na nekoga sa Zapada, ali svako ko je upućen, mislim da je bliži istini. Na Zapadu su decenijama plasirane pogrešne informacije po pitanju Kosova, dok u Rusiji takve propagande nije bilo. Ovde je novinarstvo bilo novinarstvo, a to je i ostalo. U tom smislu, teži se ka tome da se ispriča šta se stvarno dešava u globalnom kontekstu, a ne samo da se propagira samo jednostrana priča, koja nema veze sa istinom.“
Malagurski kaže da bi njegov film o Kosovu mogao biti prikazan na RT, da je u pregovorima i sa drugim TV kanalima širom sveta, kao i sa RTS, koji bi već u martu ovaj dokumentarac mogao da prikaže. Sada ga očekuju promocije u Pragu, Njujorku, Torontu i drugim svetskim gradovima, a nada se i skorijem povratku u Moskvu.
„Nadam se povratku, jer još mnogo toga nisam video u ovom gradu. Ima puno muzeja koje treba obiđem, poput Almaznog fonda (Muzeja dijamanata) u Kremlju, u koji nisam uspeo da uđem jer su sve karte bile rasprodate. Ali, uspeo sam da vidim (Mauzolej) Lenjina, ko zna možda ga i sklone sa Crvenog trga… Za početak video sam zimsku Rusiju, ali voleo bih da dođem i leti, jer kažu da je Moskva u to doba godine posebno lepa. Želim da vidim i Sankt Peterburg i druge ruske gradove. Drago mi je što mogu svima i sa velikim zadovoljstvom da preporučim da posete Moskvu i osete tu atmosferu“, zaključio je Malagurski.
