Više od petnaest godina ambasadori pojedinih zemalja u Srbiji, ali i u regionu, uživaju poseban status, koji ponekad ide dotle da postaju medijske zvezde.
O njihovom mešanju u poslove zemalja u regionu, među kojima prednjače BiH i Makedonija, pisalo se nadugačko i naširoko. Međutim, sama činjenica da imenovanja ambasadora velikih sila u intervjuu komentariše i predsednik Srbije, potvrda je da njihov uticaj ne jenjava.
Sve podseća na vreme koje je Ivo Andrić opisao u romanu „Travnička hronika“, u kome Andrić na imaginativan način interpretira istorijsku građu i opisuje period od sedam godina, kada u Travniku, vezirskom gradu, deluju konzuli dve tada velike sile — Austrije i Francuske.
Međutim, ni Žan Davil, francuski konzul, niti Fon Mitezer, austrijski konzul, nisu bili u takvom fokusu javnog mnenja, kako je danas američki ambasador Hojt Brajan Ji, do juče zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara.
Ako se može suditi prema objavama medija, Ji se lagano, što duže traju nedoumice u kojoj će balkanskoj zemlji zauzeti mesto američkog ambasadora, pretvara u mitsko biće, od koga, u zavisnosti od političke orijentacije, neki strepe, a drugi ga željno očekuju.
Države bivše SFRJ, kao region u tranziciji, ali i prostor koji je u bliskoj prošlosti prošao kroz ozbiljne sukobe, uslovio je da se aktivnost stranih ambasadora razlikuje od njihove aktivnosti na druge zemlje i na razvijeni svet, objašnjava nekadašnji srpski i jugoslovenski diplomata Zoran Milivojević.
Njihova je uloga zbog toga bila, kako kaže, značajno izraženija, jer su uticali na političke događaje i rasplete na ovim prostorima, tako da su uloge pojedinih ambasadora bile presudne u pojedinim političkim događajima.
„Najnoviji primer jeste, svakako, uloga američkog zamenika pomoćnika državnog sekretara (Hojta Brajana Jija) i američkih ambasadora u Makedoniji, koji su se ponašali i nastupali u funkciji i interesu SAD. Međutim, nije to ekskluzivitet samo SAD. Vidimo da je to praksa i nekih drugih ambasadora velikih zemalja, stalnih članica SB, koji nastupaju i više nego što dopušta Bečka konvencija o diplomatskim odnosima, direktno se bave unutrašnjim pitanjima pojedinih zemalja“, kaže Milivojević.
U prvom redu to važi za BiH, što se vidi po nastupima američke ambasadorke u toj zemlji, ali i po nastupima ambasadora drugih velikih sila, naročito zapadnih, naglašava on. Izuzetak je Kina, čiji se ambasadori nisu mešali u unutrašnja pitanja balkanskih zemalja.
Trend mešanja ambasadora u domaće poslove balkanskih država, prema Milivojevićevom predviđanju, nastaviće se i u budućnosti u meri u kojoj velike sile, pre svega SAD, imaju interesa na Balkanu i prostora koji daju mogućnost svojim ambasadorima da nastupaju u takvom maniru.
Međutim, problem je, prema Milivojevićevim rečima, i u tome što im zemlje u kojima su ambasadori akreditovani daju na značaju više nego što bi trebalo — dozvoljavaju im pristup i najosetljivijim pitanjima i institucijama, a time im omogućavaju da, kako kaže, ambasadori deluju i šire od onoga što im dozvoljava Bečka konvencija.
„Daju im pravo da se mešaju u unutrašnje poslove i na taj način što, na primer, visoki zvaničnici pojedinih zemalja idu na konsultacije u strane ambasade, dobijaju od njih instrukcije, čak do toga kako da sastavljaju i planove i programe rada i dnevni red vlada“, kaže Milivojević.
On navodi primer, kako kaže, ranijih vlasti u Srbiji, da su neki njihovi predstavnici išli na konsultacije u strane ambasade da bi se konsultovali o dnevnom redu sednica vlade.
„Kada govorimo o takvoj praksi i o mogućnostima da oni tako deluju, onda je to prisutno i nažalost, takvu praksu strane države i njihovi ambasadori obilato koriste u nepostojanju mehanizama otpora u domaćim državama i potrebe da se takva praksa spreči i suzbije na štetu suvereniteta i političkog integriteta tih država“, kaže Milivojević.
U diplomatskoj praksi i teoriji ambasadori spadaju u sferu i delatnost koja nije eksponirana, kaže nekadašnji ambasador SRJ u Belorusiji Srećko Đukić.
Međutim, u Srbiji i u drugim balkanskim zemljama, postoji bogato iskustvo sa eksponiranjem ambasadora stranih zemalja, naglašava on, što za balkanske zemlje predstavlja specifičan problem.
„Zato što je politika neke velike sile spuštena na nivo ambasadora, a ambasador u tamošnjem establišmentu daleko od toga da je neka ključna ličnost i daleko od toga da on može da prelama i odlučuje o stvarima. Međutim, kada ga mi ovde stavimo u fokus i kada ga svaki dan pitamo i kada svaki dan držimo do njegove reči, kako će usmeriti i oceniti neke stvari, kada je on nezamenljiv u odnosima sa tom državom, onda u praksi imamo da je ta država svoje odnose spustila na nivo ambasadora“, objašnjava Đukić.
Ako naši visoki zvaničnici komuniciraju sa ambasadorima, činovnicima ministarstava spoljnih poslova kojima daju sve informacije, njihova komunikacija sa političarima stranih zemalja ispostavlja se kao nepotrebna.
U Srbiji, prema Đukićevom mišljenju, nema pravilnog razumevanja funkcije ambasadora, kojima ne bi trebalo pridavati značaj koji oni objektivno imaju, i pokušava se preko njih doći do rešenja onih pitanja koja ne mogu da se reše preko ambasadora.
„Nisu ambasadori oni koji odlučuju. Ambasadori su, ako mogu da pojednostavim stvari, skretničari. Oni su poslati u neku zemlju da sondiraju odnose sa zemljom odakle je ambasador došao. I zato su oni, po svojoj prirodi posla, upućeni u sve sfere — od politike do kulture, od ekonomije do sporta, od unutrašnjih tema do najvažnijih spoljnopolitičkih tema. I ambasador, kao prvi diplomata svoje ambasade, ima jasnu metodologiju kako to treba da radi“, objašnjava Đukić.
U Srbiji i na Balkanu, sve to je postavljeno, kako Đukić kaže, sa nogu na glavu. Ambasador treba da bude prenosilac poruka i njegova luka u zemlji je Ministarstvo spoljnih poslova, ali ne ministar, već odgovarajuće uprave, naglašava Đukić.
U Srbiji ambasadori imaju stalnu komunikaciju sa ministrom spoljnih poslova, predsednikom vlade ili šefom države, dok oko polovine srpskih ambasadora u inostranstvu nijednom nije imalo sastanak sa tim funkcionerima u zemljama u kojima službuju, kaže Đukić.
„Naravno da je njihova snaga veoma velika, ako ostvaruju ovo kao što sam rekao. Ne njihova snaga, nego snaga informacija, snaga poruka koje oni nose i prenose. Jer sve što se odlučuje, ne odlučuje se u ambasadi, nego u centrali, a on je prenosilac poruka. Kod nas se pogrešno percipira da će on prenositi poruke u našem interesu, on će prenositi naše poruke u njihovom interesu. U interesu sopstvene zemlje“, kaže Đukić.
Ambasadori, dodaje Đukić, upravljaju balkanskim zemljama, zato što su u stanju da dođu do onih informacija do kojih naš ambasador u njihovoj zemlji ne može da dođe i važni su zato što mogu da dođu do onih ljudi do kojih naši ambasadori ne mogu.
Od vremena opisanog u „Travničkoj hronici“ malo šta se promenilo na Balkanu, kaže Đukić.
