„To je ogroman namet za industriju“, kaže direktor Centra za cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije (PKS) Siniša Mitrović.
On, naravno, ne prenebregava ni opasnost po zdravlje ljudi, koje je nedavno uznemirila informacija da je na teritoriji Obrenovca otkriven zakopan opasan otpad, nepoznatog porekla.
U Srbiji više od 200 registrovanih postrojenja godišnje generiše, prema procenama, 80.000 tona opasnog otpada, što je, kaže Mitrović za Tanjug, problem „koji stanuje u našem dvorištu“.
Treba imati u vidu da će nakon 2020, dakle za samo dve godine, biti onemogućen „izvoz“ opasnog otpada u EU, odnosno u zemlje koje već imaju odgovarajuće centre za „fizičko-hemijski tretman“ tog otpada.
Mitrović, međutim, ističe da procene PKS govore da Srbija, pored ovog otpada koji se sada generiše u proizvodnji, ima i više od 300.000 tona „istorijskog“ otpada, koji je nastao u socijalističkom i postsocijalističkom periodu u velikim kompanijama, koje su otišle u stečaj.
„Mi to moramo da izmestimo iz tih fabrika, zbog zdravlja i bezbednosti ljudi koji žive u okruženju, da pripremimo resurse i da počnemo da recikliramo po modelu ’proizvod-otpad-proizvod‘“, rekao je Mitrović.
Iako je, napominje on, još 2001. pokrenuto pitanje osnivanja centra, odnosno postrojenja za fizičko- hemijski tretman opasnog otpada, Srbija ga još nema, za razliku od zemalja u okruženju.
Tako, na primer, Mađarska ima više od 46 pogona u javno-privatnom partnerstvu, koji se bave tretmanom opasnog otpada, Rumunija takođe ima takve pogone, Slovenija ima javno-privatni centar za gazdovanje opasnim otpadom…
„Mi ne možemo da idemo dalje, kad je reč o poglavlju 27, a da nemamo takva rešenja. Znači, odgovornost je države da to uradi kao javno-privatno partnerstvo, jer, ako to ne budemo imali, onda ćemo imati ’kosture iz ormana‘ tipa Obrenovac 1 i Obrenovac 2‘, smatra Mitrović.
On, naime, strahuje da otpad koji je nedavno otkriven u Obrenovcu nije i jedini u našoj zemlji, te da država mora što pre da se pozabavi tim problemom i stavi ga pod kontrolu.
PKS je, kao biznis asocijacija, ukazuje Mitrović, vrlo zainteresovana da se „slučaj Obrenovac“, koji je nazvao „eko terorističkim aktom“, do kraja „raspakuje“, da se vidi ko je to radio, zašto, sa kojim motivima, kako je to došlo, ko je predao otpad, jer, ističe, to može biti samo šansa za veliko pospremanje sistema i za redizajn rešenja.
„Moramo da se pitamo kome dajemo dozvolu, zašto mu je dajemo, šta on poseduje, na kojoj lokaciji, sa kojom opremom i kojim rešenjem… Srbija u ovom trenutku poseduje, po statistici Agencije za zaštitu životne sredine, više od 3.500 divljih lokacija, divljih smetlišta i više od 150 velikih gradskih smetlišta. Kao građani, moramo da se zabrinemo šta se dešava sa našim građevinskim otpadom, lepkovima, farbama, pokrivkama“, zapitao se Mitrović.
Nije normalno zatrpavanje opasnog otpada u jednom seoskom naselju, kaže Mitrović, ali dodaje i da nije normalno da građani to samo posmatraju.
„Ako bismo mi hteli kao država u ovom trenutku da uradimo postrojenje na teritoriji neke od opština, onda bi građani kao žive mete ležali po asfaltu, pravili proteste, zato što se neko odlučio da podigne nekakvo postrojenje, a ovamo zakopavanje opasnog otpada gledaju ’pod nekom čudnom dioptrijom‘“, kaže Mitrović.
On posebno ukazuje da se prilikom dovođenja stranih investitora, koji donose nove tehnologije, što je, inače, dobro, treba uveriti i u njihove procedure za zbrinjavanje eventualnog opasnog otpada, odnosno da se ne desi da se takav otpad „gura iza zgrade“.
„Imali smo pre nekoliko dana da su se na železnici prevrnule cisterne sa opasnom kiselinom. Moramo da imamo i interventne jedinice i interventne centre, koji mogu da prihvate taj otpad, da ga tretiraju, kako ne bi bilo opasan po ljude i životnu okolinu“, ističe Mitrović.
Srbija je, podseća Mitrović, poodmakla u procesu evrointegracija. Tvrdi da je 98 odsto naših propisa usaglašeno sa regulativom EU, ali, ističe, proces implementacije teče dosta sporo.
„Proizveli smo kompletnu regulativu koja jasno kaže — ako se generiše otpad, on se predaje ovlašćenom operateru. On je dužan da ga primi, da izda dokument o kretanju, da o tome izvesti Agenciju za zaštitu životne sredine i da obavesti kompaniju šta je uradio sa tim otpadom“, kaže Mitrović, ali dodaje da taj postupak u praksi nije transparentan.
Ističe da PKS zagovara model visokih bankarskih i osiguravajućih garancija kada je u pitanju operater koji se bavi opasnim otpadom, jer, u tom slučaju, on preuzima odgovornost, pa ako ode u stečaj ili likvidira svoju kompaniju, država može te garancije da iskoristi i reši problem otpada.
„To je ozbiljan posao, koji traži obučene ljude, infrastrukturu, kapacitete, rešenja i, ponavljam, to je nešto što nas sada ’košta‘ 1,5 do tri evra po kilogramu zbrinjavanja opasnog otpada u zemljama EU“, naglašava Mitrović.
Mitrović ukazuje da opasan otpad nije „bauk, niti strašilo“, već je rešiv problem, isto kao i druge vrste otpada koje ne percipiramo na isti način, iako to jesu, poput akumulatora, frižidera, guma…
„Danas jedan vatromet ima više dioksina i opasnih gasova, nego što emituje jedno postrojenje“, navodi on.
„Republika Srbija je odgovorna i ja sam optimista da ćemo 2018. godine dobiti rešenje za Centar za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada“, zaključio je Mitrović.
Tanjug
