Arsenij Trofim je do sada održao nebrojeno mnogo koncerata u desetinama zemalja širom sveta. Od samog početka obuke sa mladim ruskim kompozitorom, učenici sviraju u četiri ruke zajedno sa svojim profesorom. Nakon nekoliko časova učenici su već spremni da nastupaju pred publikom i da komponuju svoju muziku, što se u okvirima tradicionalne evropske škole dešava tek posle nekoliko godina napornog vežbanja.
Arsenij Trofim, koji je odrastao u jednom od „zatvorenih sela“ u okviru geoloških nalazišta na severu Rusije, verovao je da svi komponuju muziku onako kako on to radi (u sovjetsko vreme, određeni gradovi i sela su bili „zatvoreni" za javnost zbog svog strateškog značaja). Kada se ispostavilo da to nije tako, Arsenij se zamislio. Počeo je da razmišlja da li je moguće i druge ljude obučiti umeću sviranja i komponovanja za kratak period.
Svirati na zatvorenom instrumentu je samoobmana
„Osoba koja želi da nauči da svira određeni instrument, mora prvo da ga upozna“, objašnjava Arsenij Trofim.
Iz tog razloga se klavir na kojem Arsenij obučava svoje učenike veoma razlikuje od uobičajenih instrumenata. Na taj način se otvara pravo lice instrumenta, kao i pravi zvuk.
„Svirati na zatvorenom klaviru ili pijaninu isto je kao i govoriti kroz masku ili svirati u rukavicama“, uveren je Arsenij.
Solfeđo je kvazinauka?
Prema mišljenju Arsenija Trofima, savremena evropska škola muzike stvorena pre 300 godina je tek škola umeća izvođenja. Ta škola, kako kaže naš sagovornik, ne uči osobu ni da komponuje ni da improvizuje. Arsenij priznaje da je neophodno naučiti tehniku sviranja, ali smatra da se time ne bi trebalo ograničiti muziciranje.
„Veštački stvoren solfeđo je tek trening memorije i sluha, ali ne pomaže da se zaista razume muzika“, tvrdi Arsenij.
Naš sagovornik smatra da je zločin reći da postoje samo dur i mol i upoređuje tu tvrdnju sa, recimo, objašnjenjem da postoje samo radost i tuga.
Tokom tih osnovnih 10 časova Arsenij kombinuje proces komponovanja i improvizacije, što pomaže njegovim učenicima da nauče ono što je tradicionalna škola takoreći predala zaboravu. Arsenij uči polaznike svog ubrzanog kursa muziciranja da postoje čak 22 modusa, poput dorskog, frigijskog, lidijskog, bluz modusa. U okvirima tradicionalne škole uopšte se ne govori o tim modusima.
Danas se muzika doživljava kao nešto komplikovano i nedostupno običnom čoveku, pa čak na neki način i kao nešto što je namenjeno elitama. Takav pristup, prema mišljenju našeg sagovornika, najpre forsira Rimokatolička crkva.
„Nije važno koliko imate godina kada poželite da naučite da svirate klavir. Moj eksperiment je pokazao da i žena koja ima samo jednu ruku može lepo da svira, kao i to da je moj najstariji učenik imao 67 godina. Oni su čak mogli da održe mali koncert. Shvatio sam da onaj ko želi, može i nosom da svira, a da su sve ostalo šabloni“, kaže Arsenij Trofim.
Zahvaljujući tradicionalnoj evropskoj školi ostaćemo bez muzičara
Prema rečima Arsenija Trofima, često se dešava da ljudi koji kao deca budu primorani od strane roditelj da završe muzičku školu, potom više nikada ne sednu za klavir.
„Tradicionalna škola narušava jednostavnost muzike, bez obzira na veliki progres koji je u muzici učinjen na kraju 19. veka. Zahvaljujući impresionistima koji su otkrili da je muzika osećaj, danas praktično imamo tehnologiju muzike, jer su oni svakom pojedinačnom elementu vrlo jasno dodelili nazive.“
Govoreći o svojim planovima za budućnost, Arsenij navodi da planira da obučava gluvonemu osobu. Muzičar smatra da će njegova intuitivna metoda izučavanja muzike nastaviti da postoji i da će postati još poznatija. Jedan od njegovih učenika Gleb Andrijanov predaje osnove intuitivnog metoda svojim učenicima.
