Za Bosanskog Indijanu Džonsa, kako su ga krstili mediji u BiH, region je čuo nakon što je posredstvom Ruskog geografskog društva u Srbiji u Rusiju vratio izuzetno vrednu zbirku crkvene literature.
Pre nego što je u oktobru prošle godine stigao u Beograd ministar odbrane Ruske Federacije Sergej Šojgu na poklon je od predsednika Saveta Razvojnog centra Ruskog geografskog društva u Srbiji Dušana Bajatovića dobio knjigu „Kratka pitanja iz stare i nove geografije“, nemačkog geografa, istoričara i genealoga Johana Hibnera.
I to vredno rukopisno delo, verovatno najstariji udžbenik geografije iz perioda ranog prosvetiteljstva, pronašao je kolekcionar iz Zenice Dejan Spaić, čovek koji baštini prave vrednosti. Njegov motiv da vrati knjige Ruskoj pravoslavnoj crkvi je pre svega ljubav prema toj velikoj zemlji, ali i potreba da se vrednosti vrate tamo gde pripadaju.
„U vreme revolucije i građanskog rata na hiljade knjiga, ikona i važnih sakralnih predmeta uništeno je u periodu koji ja smatram katastrofom crvenog terora u sistematskom uništavanju čiji je cilj bio da se Rusija obezglavi, da se njen identitet uništi, bio je to udar na samo biće Rusije. Ja kao mali čovek, rab božiji, došao sam do tih knjiga i želeo sam da makar za milimetar ispravim tu nepravdu, vratio sam knjige Ruskoj pravoslavnoj crkvi“, kaže Spaić.
On dodaje da se čovek rađa s ljubavlju prema kolekcionarstvu.
„Ljudi vole fudbal i znaju sve o omiljenom klubu, tako ja mogu da prepoznam stvari, od osmanske Turske, antičkog Egipta, do Kine, jer me to interesuje, ali sebe zamišljam kao antikolekcionara, zato što ne volim da skupljam i skladištim stvari“, objašnjava čovek koji je prošle godine zadužio gotovo sve verske zajednice u Bosni i Hercegovini.
„Klasično kolekcionarstvo zapravo smatram nekom vrstom bolesti u rangu kleptomanije. Nađeš knjige stare 500 godina, figurice iz Vavilona, Egipta ili Kartagine, gledaš ih, a ne daš nikom drugom da ih vidi, čak ni tvoja deca. To je bolest. Kada ja vidim nešto, trudim se da to vratim tamo gde pripada, postoje institucije koje će biti jako srećne da to imaju, da im se vrati“, kaže Spaić.
Gotovo svi mediji u BiH preneli su vest da je pronađena idžazetnama, dokument koji potvrđuje da njegov vlasnik zna Kuran napamet, strica čuvenog tuzlanskog muftije Muhameda Šefketa efendije Kurta, čoveka po kome bi Spaić, kako kaže, nazvao po jednu ulicu ili trg u svakom srpskom gradu.
Muftija Muhamed Šefket efendija Kurt spasao je svoje komšije Srbe i Jevreje masovnog pokolja početkom 1942. godine. Za njihov spas, ali i za spas Sabornog hrama, založio je sebe, svoj život, objašnjava Spaić.
„Ovaj dokument za muslimane je svetinja nad svetinjama, čuva se u kući i prenosi se sa kolena na koleno. Poklonio sam ga Gazi Husrev — begovoj biblioteci u Sarajevu, ali sam o tome obavestio njegove potomke. Idžazetnama je ukradena u ratu 1993. godine iz porodične kuće Kurta u Mostaru. Pronašao sam je preko prijatelja koji je želeo da ostane anoniman, on je inače najbolji poznavalac osmansko–turskog jezika na jugoslovenskim prostorima. Smatram da sam vratio deo duga prema muftiji Muhamedu Šefketu efendiji Kurtu, tom izuzetnom čoveku, ali i njegovoj porodici“, kaže sagovornik Sputnjika.
Jevreji ovakvo blago, crkvene knjige, ni bilo šta drugo, ne otkupljuju, jer smatraju da ne treba kupiti ponovo nešto što vam pripada, što vam je oduzeto, kako drugima ne bi dali povod da kradu. Zato su sa izuzetnom zahvalnošću i uvažavanjem primili poklon Dejana Spaića.
Oni takođe knjige sahranjuju i oplakuju one koje nestanu, jer na njih gledaju kao na članove porodice, analiza će pokazati da li je to bio slučaj i sa blagom koje sam nedavno vratio, kaže Dejan Spaić, čijim je gestom Jevrejska opština u Sarajevu dobila 14 vrlo značajnih artefakata za svoju istorijsku zbirku, koji svedoče o životu Jevreja na prostorima Bosne i Hercegovine.
„Jedna od knjiga stara je 200 godina, ostale su iz 19. veka, to su molitvenici za Šabat, psalmi i obredne knjige za Jom kipur prema pravilima sefardskih jevreja. Malo je poznato da je pre Drugog svetskog rata među 60.000 stanovnika Sarajeva bilo čak 12.000 Jevreja, a kada su krenuli progoni došlo ih je još tri hiljade. I preteča cionizma je iz Sarajeva, što je malo poznato, Jehuda Alkalaj, on je bio rabin u Zemunu. To što se njima desilo je katastrofa nad katastrofama. I njima sam hteo da vratim nadu, a i moje srce je puno nakon što sam im vratio knjige“, kaže Spaić.
Pitali smo ga i kako uopšte dolazi do ovih vrednih stvari. Objašnjava da ih kolekcionari ljubomorno čuvaju i ne daju nikom, ali kada umru, vrednosti najčešće naslede oni kojima to nije ni malo interesantno.
„Ovo blago obično završi na smeću, u najboljem slučaju ponude ga na prodaju. Najčešće tako dolazim do stvari. Zato sam se odlučio za ’antikolekcionarstvo‘ i da ove vredne stvari poklanjam zajednicama kojima su nekada pripadale, koje će to ceniti i o njima brinuti, a kolekcija koju ja stvaram je kolekcija zadovoljnih ljudi“, kaže s ponosom naš sagovornik.
Spaić je još jednim gestom pokazao da ne treba gubiti veru u ljude. Tri izuzetno vredne crkvene knjige iz 18. veka vratio je Rimokatoličkoj crkvi, Samostanu Petrićevac u Banjaluci.
„Knjige su sa prostora Bačke, današnje Vojvodine. Verovatno su pripadale mađarskom narodu, otuđene su u Drugom svetskom ratu, a sedamdesetih godina prošlog veka kupio ih je Abdulah Talundžić, beogradski arhitekta, poreklom iz Sanskog Mosta, jedan od osnivača Numizmatičkog društva Srbije. Otkupljene su 2016. godine i tako su, iz ruke u ruku, došle do mene, a ja sam ih vratio tamo gde pripadaju“, kaže ovaj mladić.
Spaić je došao i do četiri molitvene knjige vladike Nikolaja Mandića, ujaka Nikole Tesle, koji je bio mitropolit dabrobosanski, a kasnije i zvorničko–tuzlanski. Ne mogu da se načudim, ali nažalost, na najmanje razumevanja za ovo što radim nailazim u konfesiji kojoj pripadam, kaže on.
„Reč je o minejima i psaltirima s kraja 19. veka. Imaju pohvalu austrougarskom caru Franji Prvom, pripadale su crkvi u Donjem Vakufu, tu su makar bile do 1995. godine. Pokušavam da ih vratim poslednjih pola godine, ali nailazim samo na gluve uši. Voleo bi da ljudi iz naše crkve ovo ne shvate kao kritiku, već dobronameran savet, da moraju više da se aktiviraju, jer ako se sami ne borimo za svoje, ne treba da očekujemo da se neko drugi bori za nas“, poručuje ovaj mladi Zeničanin.
On dodaje da su iz Bosne nakon rata izvezeni kamioni kulturnog blaga i da je njihov povratak na mesta, odnosno ljudima kojima pripadaju, najbolji način da se slomi mržnja.
„Osećam se kao Srbin, u porodici je bilo i muslimana, deo života sam proveo u Dalmaciji, a Rusiju u dubini srca osećam kao svoju, to sam nasledio od svog dede koji me je naučio svemu što je najvažnije znati o životu. Ovaj prostor je toliko svezan, mnogi su pokušavali da ga razmrse, ali to nije moguće, jezik nas povezuje. Život treba da ide napred, za prosutim mlekom ne treba plakati“, poručuje na kraju razgovora za Sputnjik Dejan Spaić, čovek koji se svim silama i svom svojom snagom opire, kako kaže, kulturi pljačke i otimačine.
