U razgovoru za Sputnjik uoči Božića ovako odgovara na pitanje kako u RPC shvataju izjavu patrijarha srpskog Irineja da očekujemo pomoć Gospoda, ali i Rusije u rešavanju pitanja Kosova i Metohije.
— Bez obzira na to da li nas neko simpatiše ili ne simpatiše, RPC je dokazala da je ozbiljan sabesednik i partner i kada se radi o nekim pitanjima koja prevazilaze političke okvire i zadiru u život crkvenih zajednica ili crkve i onda dolazi do kontakata i razgovora sa političkim partnerima iz raznoraznih struktura. Koristimo i institut UN, koji jeste malo okrnjen i urušen, ali ipak postoji.
Postoji li mogućnost da se preko diplomatije RPC skrene pažnja na položaj vernika Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji?
— Mi smo to činili i činimo sve vreme, samo je razlika kako su nas slušali 1992. i 1994. godine, a kako nas slušaju 2016-2017. Drugi aspekt pripada odnosu između ruske države i ruske crkve. Ti odnosi su se pažljivo uređivali tokom poslednjih 20 godina, otkad je počela takozvana „perestrojka“. Taj odnos danas, hvala Bogu, daje mogućnosti po čitavom nizu najbitnijih pitanja, ne samo za RPC nego za čitav pravoslavni svet. Naš patrijarh može uvek da se obrati bilo kojoj državnoj strukturi, a na prvom mestu predsedniku Putinu, i mi osnovano očekujemo da kada nešto razumno zamolimo i ono što je istorijski opravdano i pravdoljubivo, ono što brani međunarodno pravo i međunarodne odnose između naroda i država, onda možemo naići zaista na punu podršku i predsednika Putina i čitavog državnog aparata Rusije.
Početkom decembra u Moskvi je održan Arhijerejski sabor RPC, koji mnogi nazivaju istorijskim a prisustvovali su mu i poglavari 14 pomesnih pravoslavnih crkava, uključujući i patrijarha srpskog Irineja. Vi ste takođe bili među učesnicima. Koje su poruke upućene sa tog sabora?
— Taj sabor jeste istorijski zato što je obeležio stogodišnjicu sabora iz 1917. godine, kada je ruska crkva dobila poglavara čiji je duhovni zadatak na prvom mestu bio da iznese sva ona iskušenja koja su usledila za vreme i posle revolucije. To je izuzetno važan događaj koji treba da pomogne da se dođe do nekog svenarodnog konsenzusa kako treba ići dalje, u kom pravcu, i što je najvažnije, kakvi treba da budu odnosi unutar Rusije. To je počelo da se raščišćava, s jedne strane magla koju je stvorila lažna istorija koju su pisali pripadnici komunističkog režima, i sa druge strane jedna velika duhovna pustoš, jer narod nije mogao da ide u crkvu i slobodno da ispoveda svoju veru. To je barem karakteristično i za Srbiju i srpski narod, i za Rusiju. Naše crkve su i državotvorne i onaj čovek koji barem malo zagrebe u istoriju svoje crkve i ono što se dešavalo i što se dešava u crkvi može ipak mnogo pravilnije da formira svoja ubeđenja i svoje mišljenje.
Što se tiče Srpske pravoslavne crkve, patrijarhu Irineju na Saboru je preneta poruka da SPC treba da sačuva kanonsko jedinstvo u svim svojim istorijskim predelima, što se konkretno tiče kanonski nepriznate Makedonske pravoslavne crkve.
— Po rečima apostola Pavla, kada jedan ud crkve strada, stradaju svi udovi crkve. Naravno da problemi i nesreće koji su prisutni u životu Srpske pravoslavne crkve i te kako dopiru do pravoslavnih Rusa i do RPC i do njenog patrijarha Kirila. Ovog puta, za vreme zajedničkih razgovora i susreta — od onog zvaničnog, koji je bio upriličen posle praznika Vavedenja, pa preko onih neformalnih susreta koje smo imali sa predstavnicima RPC tokom trajanja Sabora i tokom boravka Njegove svetosti patrijarha Irineja u Moskvi — govore o tome da se, naravno, ništa nije promenilo u stavu RPC, niti može da se promeni, jer takva kanonska pitanja ne podležu nekoj velikoj reviziji i proveri. Mi znamo zašto smo zastupali stav SPC i podržavali ga. Mogu sa velikom dozom ponosa da kažem da je RPC zaslužna i što je visokopreosvećeni mitropolit Jovan Ohridski oslobođen iz zatvora. Tu je ruska diplomatija na molbu patrijarha Kirila odgovorila na najvišem nivou i najefikasnije. Taj stav RPC jeste principijelan i naravno da se ne menja. Da napomenem da se, u vezi sa pismom koje je od makedonskih raskolnika stiglo u sedište Bugarske pravoslavne crkve, i sa strane Makedonaca i sa strane Bugara oseća ogroman pritisak spoljašnjih faktora, politike. Imam utisak kako, da nije tih spoljašnjih faktora, nikome od makedonskih raskolnika ne bi palo na pamet da napiše pismo slične sadržine. Kao i u mnogim periodima crkve, i danas deo pravoslavne crkve trpi veliki pritisak sa strane političara. To je skopčano i sa aspiracijama da se nešto pokrene — neke promene granica, promene iz domena političkog i državnog života uopšte na Balkanu. Mislim da je ta inicijativa upravo posledica toga, jer imao sam prilike da razmenim poneku rečenicu i sa predstavnicima bugarske crkve koji su tamo bili prisutni. Oni nisu ništa otvoreno govorili, ali na njihovim licima video sam da nema neke prevelike sreće od ove situacije.
Koliko je loše za pravoslavne crkve uopšte kada se umeša politika u jedno tako osetljivo pitanje kao što su raskolnici? I RPC ima slična iskustva u Ukrajini?
— Uvek je bolno i neprirodno za crkveni život kada se bilo ko spolja meša u unutrašnje ustrojstvo crkve. Ima različitih primera, različitih upliva i pokušaja da se nešto isprovocira kao odluka crkve. Uglavnom je u svim slučajevima pravoslavna crkva, uprkos ogromnim stradanjima, a Ruska crkva je dobar primer za to, uspela da sačuva svoju samostalnost u unutrašnjem upravljanju. Jeste da surovo zvuči pojavljivanje tolikog broja mučenika, koje nazivamo novomučenicima ruske crkve u dvadesetom veku, ali i to je naš hrišćanski život na ovoj zemlji. Ruska pravoslavna crkva, a naravno i Srpska, koje ima ako ne istu, onda vrlo sličnu istoriju, na stanovištu su da ne treba nikada popuštati pred bilo kakvim pritiscima, jer sve te odluke danas nam izgledaju kao pozitivne i korisne, a već sutra vidimo da smo pogrešili. Zato ruska i srpska crkva ni po pitanju makedonskih raskolnika, ni po pitanju ukrajinskih raskolnika, ni po crkvenom pitanju u Crnoj Gori, ni u kom slučaju neće načiniti nikakvu ishitrenu odluku.
Koliko su za Rusku pravoslavnu crkvu važne Srbija i Srpska pravoslavna crkva?
— Naravno da je značaj vrlo veliki, kao što imaju veliki značaj i ostale pomesne crkve. Jedino što bih ja izdvojio u našim odnosima između dva naroda i dve države i dve crkve, to su neke činjenice koje upotpunjuju te duhovne veze. Na prvom mestu mi se nazivamo jednokrvnim i jednovernim narodima. To je veliki kvalitet i istorijski tok razvoja pravoslavlja, odnosno hrišćanstva. Kod Rusa i kod Srba je takav da smo mi zaista povezani na svim nivoima i na najvažnijim tačkama. Dovoljno je reći da je Sveti Sava primio monaštvo u ruskom manastiru na Svetoj Gori. Dovoljno je reći iz našeg perioda i naše generacije da zavetni hram Svetog Save u Beogradu na Vračaru uređuju, što se tiče unutrašnjih radova i mozaika, ruski majstori. To je veliki poduhvat, ne samo po svojoj nekoj ovozemaljskoj ravni i veličini, nego je to sa duhovnog aspekta ogroman poduhvat koji još više učvršćuje naše veze. Naravno, sve ono između zamonašenja Svetog Save i mozaika koji se izrađuje u naše vreme u Hramu Svetog Save, ima mnogo događaja koji sve to potvrđuju.
Radovi na uređenju Hrama Svetog Save su bili jedna od tema posete patrijarha Irineja Moskvi. Tamo je bilo reči da su ruski majstori spremni da rade i ikonostas u Hramu. Kakve su šanse da se to i dogodi?
— Šanse su velike. Napomenuo bih da je usmeni dogovor između Rusije i Srbije, između srpske i ruske crkve bio da se za 2019. godinu, kada SPC obeležava osam vekova svoje autokefalnosti, završe radovi u kupoli — govorim o mozaiku — i da se završe radovi na zidovima koji pripadaju oltarskom delu Hrama Svetog Save. Upravo je u fazi razrada organizacije radova koja treba da usledi jako brzo u oltarskom delu, i time bi bila zaokružena prva faza uređenja umetničkog hrama Svetog Save. To je veliki poduhvat koji mnogo znači za odnose između Rusije i Srbije. Mislim da će tu sve ići kako je i dogovoreno.
