Sunčano božićno jutro. Na liturgiji u punoj crkvi bilo je i staro i mlado. Porodice Markov, Jankulov, Petrov, Mali, tu su i Babići, Gvozdenovići, Stojanovići, Stojkovići, Đorđevići… Posle su deci deljeni pokloni. A na Badnje veče svi su opet bili okupljeni oko badnjaka.
Podjednako svečano kao u Srpskoj sabornoj crkvi u centru Temišvara bilo je i u druge dve srpske crkve u tom gradu, gde su đaci Srpske gimnazije „Dositej Obradović“ zajedno sa ostalom srpskom omladinom podsetili na običaje, obeležavajući najveći dan u hrišćanskoj crkvi — rođenje Isusa Hrista.
Kao i svake godine, veliki praznik nije mogao da prođe bez prigodnih crkvenih pesama, koleda i korinđanja hora Saborne crkve u Temišvaru, koji je jedan od dva najstarija u SPC uopšte. Uveličao je Badnje veče i Božić ne samo u Sabornoj crkvi, nego i u Vladičanskom dvoru, gde stoluje vladika budimski i temišvarski Lukijan, ali i u Srpskoj kući, sedištu Saveza Srba.
Ne daju se Srbi u Rumuniji, pogotovo u rumunskom delu Banata. Drže i dalje do srpskih običaja, tradicije i kulture, iako ih je sve manje.
„Prema poslednjem zvaničnom popisu iz 2011. godine, zabeleženo je svega osamnaest i po hiljada duša, mada mi verujemo da nas ima nešto više“, kaže za Sputnjik počasni predsednik Saveza Srba u Rumuniji prof. dr Slavomir Gvozdenović. Ovaj univerzitetski profesor, koji je u pet mandata bio poslanik u rumunskom parlamentu, a osam godina predsednik Saveza Srba, dao je nemerljiv doprinos srpskoj zajednici u Rumuniji, koja je jedna od najbolje organizovanih u celoj našoj dijaspori.
Ali vremena su takva da je, prema popisu, u čitavoj Rumuniji ukupno skoro šest miliona stanovnika manje nego na onom prethodnom. Sigurno je da je dobar deo mladih krenuo put Zapada, napominje Gvozdenović, ističući da je ujedno zabeleženo i manje pripadnika svih manjinskih zajednica.
On podseća da je Srba prema popisu iz 1993. godine bilo oko 33.000, a na pretposlednjem 22.000. Sada ih je oko 18.000. Osim opšteg trenda smanjenja priraštaja, on ukazuje da tome doprinosi neminovnost mešovitih brakova.
„Kad se u prvoj generaciji neka Rumunka uda za Srbina ili Srpkinja za Rumuna, jezik i tradicija se još nekako i čuvaju, ali već druga generacija počinje da zaboravlja, a u trećoj, nažalost, ni ne znaju da su Srbi“, ilustrovao je Gvozdenović.
A Srbi, kaže, imaju sva prava u Rumuniji kao nikada dosad. „Živimo u demokratiji kakvu nismo mogli ni da sanjamo pre 25-30 godina, ali na koga da se to primeni“, dodaje on i podseća: „Na ovom trgu gde vodimo razgovor, mi smo stolovali“.
Sada jedan od tri glavna gradska trga, nekada je bio stari centar Temišvara, na kome do 1920. godine praktično nije bilo Rumuna. Srbi i Nemci, malo Mađara, a Rumuni su tek počeli da se pojavljuju posle 1918. godine, kaže ovaj univerzitetski profesor, koji je za dvadeset godina poslaničkog mandata uspeo mnogo toga da „isposluje“ za srpsku stvar.
Tako Srbi imaju pravo na svoje škole na maternjem jeziku, čak i ako imaju manje od propisanih petnaest đaka u odeljenju, što je standard. Mogu i sa njih deset, pa i manje od tog broja u specijalnim uslovima, odnosno gde je malo đaka, objašnjava Gvozdenović, ali i napominje da je u Timiškom, Aradskom i okrugu Karaš Severin ostalo još samo šest osnovnih škola u kojima se uči na srpskom jeziku.
„Svaka od njih ima po četiri, pet, šest đaka i samo jednog učitelja. To nije ništa. Ukupno sa srpskom gimnazijom od prvog do dvanaestog razreda, mi imamo svega oko 230 đaka koji uče na srpskom jeziku. Između dva rata i odmah posle Drugog svetskog rata, pedesetih godina, imali smo, nećete verovati, šezdesetak srpskih škola i devet hiljada srpskih đaka“, uporedio je Gvozdenović.
On sa zebnjom predviđa da će se i to, pre ili kasnije, ugasiti iako su od vlasti uspeli da dobiju gotovo sve što su tražili. Od Srbije, dodaje, ne traže pare već podršku i udžbenike. Kaže da srpska zajednica nije u stanju da na osnovu programa i zakona o rumunskom obrazovanju štampa udžbenike na srpskom jeziku iz kojih bi naši đaci učili.
Na pitanje koliko je, uprkos sve manjem broju, srpska zajednica aktivna, jedan od osnivača Saveza Srba u Rumuniji, koji je i nagrađivani pesnik u obe države, član Saveza pisaca Rumunije i počasni član Udruženja književnika Srbije, ističe da bez lažne skromnosti može da kaže da je najaktivnija ne samo od sve srpske dijaspore, nego i kada su sve nacionalne manjine u Rumuniji u pitanju.
„Mi imamo oko 160 manifestacija od onih velikih sabora, festivala, smotri. Jedini smo Srbi u svetu koji imaju sajam knjiga, imamo dečji festival srpskog folklora koji okupi 200-300 đaka. Imamo i Dan srpskog jezika regulisan zakonom koji je izglasao parlament Rumunije, za koji je uzet 21. novembar. To je dan kada je 1826. Dimitrije Pantić Tirol, veliki poštovalac Vuka Karadžića, obavestio pismom Vuka u Beču da je štampao Banatski almanah njegovim pravopisom“, ukazuje Gvozdenović.
Savez Srba u Rumuniji je, kaže, krovna srpska organizacija i jedini legitimni predstavnik kog su prihvatile obe države — Srbija i Rumunija. Pod njegovim okriljem se održavaju sve manifestacije — Dani srpske kulture u Bukureštu i Dani Srba u Aradu, Dani preobraženja Srba u Rumuniji, koji su najznačajnija književna manifestacija srpskoga rasejanja, Festival srpskog folklora, u novembru je tradicionalni Mesec srpske kulture. U Temišvaru je štampana Antologija srpske poezije jugoistočne Evrope.
„Jedina smo srpska zajednica u rasejanju koja neprekidno ima svoj časopis, ’Književni život‘, koji je obeležio 60 godina postojanja“, kaže Gvozdenović, ističući da je to jedno od pet srpskih glasila u Rumuniji. To nisu aktivnosti koje planu, postoje godinu-dve i ugase se, već traju dvadeset i više godina, s ponosom ističe sagovornik Sputnjika.
Na pitanje kako izlaze na kraj sa finansijama, on naglašava da od rumunske države dobijaju između 850.000 i 900.000 evra godišnje za te aktivnosti i da se najveći deo, sedamdeset odsto sredstava, koristi za finansiranje kulturnih aktivnosti, a ostatak na funkcionisanje institucija.
To je velika pomoć, 95 odsto finansija srpske zajednice podmiruje se time što izdvaja rumunska država koja, kako naglašava, na isti način finansira sve manjinske zajednice. Dodaje da ima i uspešnih poslovnih Srba koji su povezani sa univerzitetskim profesorima koji pomažu sunarodnicima.
Podseća i da je pre četiri godine otvorena Srpska kuća, koja je sedište Saveza Srba i još 17 srpskih institucija, koja je potom dograđena i ima dvoranu za razne aktivnosti, ali i prostor koji može da primi i ugosti oko pedeset ljudi.
„Niko ne može da se uporedi sa nama. Sve će to ostati mladima, ali interesovanje među njima je, ipak, sve manje“, konstatuje on.
Ovde u Temišvaru su, podseća, živeli, boravili, službovali ili su kroz njega prošli praktično svi značajni srpski umovi. „Bili smo među osnivačima Matice srpske, Prve srpske gimnazije u Novom Sadu, prvog srpskog lekarskog društva u Beogradu, prvi srpski urbanista Emilijan Josimović je projektovao Knez Mihailovu ulicu, da ne pominjem Dositeja Obradovića“, kaže za Sputnjik Gvozdenović.
