Za Dan pobede, 9. maja, planiram da poklonim Vladimiru Putinu repliku mača srpskih vitezova. Naravno, neću biti u prilici da ga uručim lično, ali ću to učiniti preko Ambasade Rusije, otkrio je Butolen za Sputnjik.
On nam govori o motivima ovih nesvakidašnjih gestova koji su utoliko veći, jer naš sagovornik nikada nije posetio Rusiju. Kako kaže, to namerava da učini na proleće sa prijateljima.
— Pred Dan pobede 2014. godine poklonio sam prvu sablju predsedniku RF Vladimiru Putinu. Od trenutka kada je preuzeo Rusiju, koja je bila bačena na kolena, podigao ju je sa pogledom prema suncu. Veoma poštujem tog visokoobrazovanog čoveka koji je bio hrabar kad je došlo do raspada Nemačke. U Drezdenu je sam izašao pred demonstrante i rekao: „Imate toliko i toliko minuta da se pokupite, inače ću da pozovem oklopnu brigadu“, i oni su ga poslušali. Video sam ga kao vrlo hrabrog čoveka, ali ujedno i kao velikog humanistu, jer nigde nije nastupio na ekstreman način.
Pored sablje Vladimiru Putinu, uručili ste sablju i u znak poštovanja prema poginulom ruskom pilotu Olegu Peškovu. Kako ste došli na tu ideju?
— Kada ga je oborio NATO, najviše mi je zasmetalo kao čoveku, kao oficiru, što su ga kada se već prizemljio, umesto da ga tretiraju kao ratnog zarobljenika, isekli mačevima, iskasapili. Bilo mi je veoma teško, jer svakog oficira bilo gde, a posebno oficira iz Rusije, posmatram kao brata. Zajedno sa kolegama iz kancelarije i prijateljima iz vojske odlučio sam da doniram sablju Olegu Peškovu koju sam predao šefu ruske diplomatije prilikom posete Beogradu. Na sablji, na srpskom i ruskom piše: „Za vernost domovini, brate, hvala ti što si sebe žrtvovao da osvetliš puteve naše“.
Kako ste došli do takve sablje?
— U bivšoj Jugoslaviji imali smo veliku firmu u Zemunu koji se zvala „Impa“, koja je pravila različite vrste noževa, mačeve i sablje za druge armije. Nakon toga „Impa“ je prešla u firmu „Status stil“ i sada pravi vrste sablji u kojima je ukomponovana neka sablja naših predaka sa Balkana. Ona je na neki način i srpska i austrougarska, pa čak i sablja ruskih oficira.
Koliko i po čemu se razlikuju sablje koje su dobili Vladimir Putin i posthumno ubijeni ruski oficir?
— Sablje imaju više kategorija. Najviša kategorija je za predsednike država. Ta sablja ima pozlaćene duboreze, kaniju i rukohvat. Zatim postoji sablja za oficire — za činove od potporučnika do pukovnika, generale — to je druga sablja koja nema duborez, ali je pozlaćena. Svaka sablja ima sertifikat i godinu kad je izrađena, kao i kome se poklanja.
Zašto baš poklanjate sablje državljanima Ruske Federacije?
— Naša najveća braća su Rusi, Belorusi, donekle bih mogao reći da su nam Slovaci i dalje braća, a svi drugi su pod znakom pitanja, jer su se koncentrisali u neki blok katolicizma ili vojnički rečeno u NATO, koji je naš neprijatelj. To su istorijske činjenice i mi od njih ne možemo da pobegnemo. Jedna od istinitih priča iz Prvog svetskog rata je da su Austrijanci sa Save topovima velikog kalibra bombardovali Beograd, a srpska vojska u to vreme nije imala topove sa kojim bi mogla da likvidira i uništi monitore. Onda je ruski car Nikolaj II Romanov, poslao bateriju vojnika brodom. Ukopali su se na Kalemegdanu i za 48 sati su potopili jedan monitor, a dva su onesposobili da više nisu mogli da dejstvuju po Beogradu. Mnogo sličnosti postoji između Srba i Rusa i u kulturnom smislu.
Vi ste veliki poštovalac ruske književnosti, a i sami ste se latili pera. Koliko ste do sada izdali knjiga?
— I dalje me oduševljava Dostojevski, ali i Turgenjev preko čijih pripovetki Rusiju upoznajete kao ogromnu zemlju u kojoj sunce nikad ne zađe. Počeo sam da pišem pre četiri godine. Kao advokat sam pisao neke prilično teške žalbe u kojima sam nemilosrdno napao pravosuđe i drugu stranu u sporu i uvideo sam da tu ima dosta materijala na osnovu kojeg bih mogao da napravim knjigu. Prva knjiga nosi naziv „Iz advokatske torbe“. U ratu 1999. godine, kada su nas napali ceo NATO i cela Evropa bio sam predsednik ratnog suda Beogradskog korpusa i smatrao sam da treba da pišem dnevnik. Taj dnevnik je pretočen u knjigu „Iz oficirske torbe“, a u međuvremenu sam od jednog velikog prijatelja iz avijacije, pokojnog generala Neše, dobio izveštaj NATO-a o tome šta je naša vojska oborila u tom ratu. Izveštaj sam preveo sa engleskog i na kraju dnevnika dodao jedan pasus u kojem su podaci gde je naša vojska svakodnevno dejstvovala.
