Stanovnici „grada budućnosti“ ispričali su kako je u gradu organizovan život i da li je lako registrovanje na polikliniku preko internet-bota.
Artur Bojkov, student Univerziteta u Inopolisu
U zimu 2016. godine čitao sam o gradu i kako se upisati na Univerzitet u Inopolisu, prošao sam selekciju, a u avgustu sam se preselio. Želeo sam da studiram upravo na ovom univerzitetu, jer se ovde predaju zaista neophodni predmeti. Mi ne proučavamo ono što se ne primenjuje u praksi, tako da ne morate da delite kurseve na korisne i ne toliko korisne. Nastava je na engleskom jeziku.
Univerzitete u mom gradu nisam ni razmatrao, a sa drugima se pojavila gomila problema, počevši od studentskog doma do finansijskog pitanja. A u Inopolisu su dobre stipendije, ne morate da pišete gomilu papira i postoji mnogo drugih odličnih bonusa za studente.
Na primer, nedavno sam išao na hakaton sa timom, put je plaćao univerzitet. Šema je prilično jednostavna: podneo sam zahtev putem posebnog formulara, napisao izveštaj i dobio novac za karte i smeštaj zajedno sa stipendijom. Za studente je otvorena i besplatna auto-škola, a zimi im je raspoloživa besplatna skijaška oprema i skijaške karte.
Bez obzira na činjenicu da u gradu sada živi dve do tri hiljade ljudi, infrastruktura je vrlo dobra. Zapravo, postoji gotovo sve za udoban život. Za mene je najvažnija stvar bezbednost. Inopolis je, po mom mišljenju, jedno od retkih mesta gde nije rizično šetati se uveče.
Praktično svaka institucija ima program za razgovor na Telegramu, što je veoma zgodno. Možete pogledati jelovnik, postaviti pitanje, naručiti picu ili rezervisati sto za samo nekoliko minuta.
Osim univerziteta i četiri zgrade studentskog doma, u gradu postoji 16 stambenih zgrada. Sada su sve one popunjene, a još 730 stanova je u izgradnji. Postoji i komercijalni smeštaj u kompleksu gradskih kuća. Takođe postoji i tehnološki park sa kancelarijama kompanija, medicinski centar u kojem 24 sata dnevno i bez pauza dežura terapeut, kao i sportski kompleks sa stadionom.
Svake nedelje u Inopolisu se održavaju sajmovi poljoprivrednika. U gradu se nalaze i bar, kafić, picerija i nekoliko službi za dostavu hrane. Jedini je problem što niko ne radi noću, pa morate unapred da se snabdete hranom. U gradu postoji i pošta i filijale nekih banaka koje rade tokom radnih dana.
Prevoz do Kazanja ide u proseku na svaki sat. Ranije je prevoz bio besplatan, sada nije, ali to se nadoknađuje udobnošću i učestalošću prevoza.
S jedne strane, u gradu je mir i tišina i to prija: želite više da šetate, tražite nešto lepo. Sa druge strane, život ovde je prilično monoton. A meni je, na primer, potreban visok ritam, kada se sve okolo kreće velikom brzinom, tako i sâm više postižem.
Moj glavni problem zimi je jak vetar. Zbog njega ne želim nigde da idem, iako su razdaljine ovde minimalne. Naravno, posađeno je drveće kako bi zaštitilo od vetra, ali je potrebno nekoliko godina da naraste.
Lejsan Ramazhanova, domaćica
Došla sam u Inopolis sa celom petočlanom porodicom, kada grad još nije zvanično otvoren. Uselili smo se i za četiri dana je održano veliko otvaranje. Suprug je dobio poziv da radi ovde. Bez razmišljanja smo se preselili: sâm projekat je veoma interesantan, to je nešto novo, a mi smo kao pioniri.
U našoj porodici glavna zabava je sportski kompleks. Stalno idemo tamo. U blizini se nalazi ski-staza koja je udaljena na samo 15-20 minuta hoda. Tamo možete da se skijate, vozite snoubord i tjubing, a leti radi golf-klub.
Još jedna zabava je bar sa fantastičnim hamburgerima za 350 rubalja (oko pet evra) i picerija. Prosečan račun za pet osoba je 2.000 rubalja (oko 29 evra). Ako vam je dosadno, za sat vremena može da se dođe do Kazanja.
Po gradu je nabolje ići pešice. Neko vozi bicikl. Jedan mladić ga vozi čak i zimi. Uopšte, leti ide besplatni električni autobus, a tokom drugih godišnjih doba — običan autobus. Red vožnje se uvek može naći pomoću bota na Telegramu.
Nedavno je razvijen bot „Ina“. Ovo je uslužni servis koji odgovara na sva pitanja. Na primer, o iznajmljivanju skija, radnom vremenu organizacija i tako dalje.
Moja deca idu u školu. Sad tamo ima oko 170 učenika. U svim razredima je striktno do 15 dece, jer prema svakom postoji individualni pristup. U školi postoje IT predmeti, kao što su robotika i kodiranje. Moj sin ide u prvi razred, ali već uči kodiranje. Dolazi kući i govori: „Mama, moram da kodiram“.
Oseća se da smo ipak u IT gradu. To se vidi i u sitnicama: vrata stana možemo da otvaramo ne samo ključem, već i uz pomoć otisaka prstiju. Zaista mi se sviđa Inopolis. Nadam se da ćemo ostati ovde do penzije.
Irina Tiličejeva, zaposlena u kompaniji Bars GRU
Moj muž je veoma želeo da se preseli ovamo. On radi u oblasti informacionih tehnologija, pa ga je privlačio ovaj grad. Dugo se raspitivao o detaljima života ovde, a prošle godine je upisao magistraturu Univerziteta u Inopolisu. Tako smo se našli ovde.
Došli smo iz Krasnojarska. Ovde je atmosfera prijatnija, gotovo svi znaju jedni druge. I veoma je bezbedno, što je dobro za decu. Takođe je čisto, jer u gradu nema fabrika ni preduzeća. Okolo je priroda, vazduh je čist. I svuda dobar besplatan internet.
Moja deca idu u vrtić. U Krasnojarsku nam nije odgovarao državni vrtić, pa su deca išla u privatni. A ovde imamo državni i prijatno smo iznenađeni nivoom obrazovanja i kvalitetom usluga. Lokalni vrtić ne samo što ne zaostaje za privatnom u Krasnojarsku, već ga i prevazilazi.
Po gradu se najčešće krećem kolima: važno mi je da brzo pređem sa jedne tačke na drugu, ali to traje najviše pet minuta. A ako želite da hodate — od jednog do drugog kraja grada pešice je 20 minuta.
Ovde nema mnogo zabave. Ali postoje osnovne stvari. Letos je radio otvoreni bioskop. Zasad u gradu postoji samo jedan supermarket — „Bahetle“, ali sada se radi adaptacija na mestu gde će se otvoriti još jedan.
Sva komunikacija u gradu organizovana je preko Telegrama. To je veoma zgodno: postoje gradski „čatovi“ (razgovori), „čatovi“ stanovnika, postoje grupe roditelja i vaspitača. Redovno nam šalju video i fotografske izveštaje o tome kako teku časovi u školi. Možete zakazati lekarski pregled preko bota na internetu i naručite proizvode iz prodavnice.
Zavolela sam Inopolis. U početku se moj muž zagrejao za ideju preseljenja, ali je mene njegova ideja brinula. Posle godinu i po dana ovde počela sam drugim očima da gledam na velike gradove. U milionskom gradu okolo je mnogo ljudi, ali istovremeno se osećate usamljeno. Ovde nema mnogo stanovnika, ali su svi održavaju bliske kontakte.
