Stanovnik Jemena, koji je žrtva jedne od najgorih agresija na svetu, sigurno za 2017. neće reći da je bila dobra — suočavao se sa glađu, kolerom i opasnošću da saudijske rakete ubiju i njega i njegovu porodicu na ulici.
Da 2017. nije bila dobra godina misliće i katalonski separatista, jer njegovi politički lideri nisu uspeli da izvojuju nezavisnost Kataloniji.
Kako li spava i šta li misli Donald Tramp? Osvojio je predsednički mandat, ali nije mu baš sve išlo od ruke. Skida li severnokorejski diktator Kim Džong Un osmeh sa lica ili i spava sa njim, pogotovo posle poslednje uspešne probe balističke rakete?
Vladimir Putin može da bude više nego zadovoljan time što je ruska vojska pobedila teroriste u Siriji i što je Rusija postala vodeća sila na Bliskom istoku.
Bilo kako bilo, godina je prošla, za neke uspešno, za druge neuspešno. Evo nekoliko događaja koji su obeležili prethodnu godinu. Neki od njih su procesi koji će se, sa neizvesnošću ishoda — što životu daje posebnu čar — nastaviti 2018.
1. Pobeda terorizma u Siriji
Možda izgleda čudno što nijedan zapadni medij među najznačajnije događaje u prošloj godini nije uvrstio pobedu nad teroristima u Siriji. Da su ovaj događaj uvrstili u međunarodne preglede, morali bi da priznaju kako je njihov doprinos slomu najopasnije terorističke grupe na svetu minoran. Jer je armija legitimne sirijske vlade, uz pomoć Rusije, porazila teroriste DAEŠ-a na svim frontovima.
Već posle oslobođenja Alepa, krajem 2016, bilo je jasno da je DAEŠ u opadanju, dok je oslobođenjem Dejr er Zora ova teroristička organizacija doživela slom.
Početkom decembra 2017, otprilike tačno godinu dana po oslobođenju Alepa, ruski predsednik Vladimir Putin došao je u Siriju, proglasio pobedu i naredio povlačenje većine ruskih trupa iz te zemlje.
Ipak, kraj građanskog rata još nije blizu, a ni političko rešenje krize se ne nazire. Zapad i dalje podržava „umerenu opoziciju“, a ostale su aktivne i neke manje terorističke grupe.
2. Rusija postala vodeća svetska sila na Bliskom istoku
Vladimir Putin u decembru 2017. nije posetio samo Siriju već je obišao ceo region, uključujući Egipat, do juče jedan od najznačajnijih američkih saveznika među arapskim zemljama.
Pozicioniranje Rusije kao vodeće sile na Bliskom istoku najznačajnija je politička promena u svetu u 2017. Do takve pozicije Rusija je stigla upornom i beskompromisnom borbom protiv terorista u Siriji u skladu sa međunarodnim pravom i stalnim naglašavanjem principa nemešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja.
Uspostavljanju ruske premoći na Bliskom istoku doprinela je i američka politika u tom regionu, čiji se bilans može opisati kao više nego neuspešan. Dok je Amerika bila jedina dominantna sila u tom regionu, ratno stanje, terorizam, siromaštvo, bolesti i glad bile su jedine konstante.
Davši presudan doprinos u pobedi nad DAEŠ-om, insistirajući na uspostavljanju stabilnosti i spremnošću da pomogne razvoj regiona, Rusija se za arapske zemlje Bliskog istoka pokazuje kao pouzdaniji partner.
3. Donald Tramp postao je predsednik SAD
Uprkos volji mnogih, ali ne i većine građana SAD, Donald Tramp postao je 45. predsednik Amerike. Njegovo rvanje sa „vašingtonskom močvarom“, koju je obećao da će isušiti, još uvek traje sa promenljivim uspehom, ali na spoljnopolitičkom planu Tramp je uspeo da zabrine svoje saveznike i da pokaže šta znači kada američki predsednik nema jasan plan delovanja i kada često menja saradnike.
Strategija nacionalne bezbednosti usvojena je tek pred kraj godine, a do tada je Tramp izveo Ameriku iz Ugovora o transpacifičkom partnerstvu i povukao je iz Pariskog ugovora o klimi. Takođe je ugrozio nuklearni sporazum sa Iranom i priznao Jerusalim kao prestonicu Izraela.
Povećao je upotrebu dronova u vojne svrhe i povećao broj američkih trupa u Avganistanu, uprkos predizbornom obećanju da će ih smanjiti. Takođe se zalaže za redefinisanje NAFTA sporazuma, sporazuma o slobodnoj trgovini između SAD, Kanade i Meksika, čemu se ove dve države protive, a optužen je i da vodi „tihi rat“ protiv Svetske trgovinske organizacije.
Priznanje Jerusalima dovelo je i do zaoštravanja odnosa sa UN i Amerika je, kao odgovor na rezoluciju Generalne skupštine kojom se taj potez osuđuje, skresala svoje kontribucije svetskoj organizaciji.
Uspeo je da zaoštri odnose sa Kinom, optužujući je da krši trgovinska pravila, dok je poboljšanje odnosa sa Rusijom, što je bilo jedno od Trampovih obećanja, još uvek na dugom štapu.
Dok ga oni koji ga podržavaju brane time da sve što je ove godine uradio čini u duhu izbornog slogana „Amerika na prvom mestu“, Trampovi protivnici u Americi smatraju da je on poslednji trzaj onoga što nazivaju američkim globalnim vođstvom, pogotovo kada je Tramp na početku mandata objavio da odustaje tradicionalnih kriterijuma u američkoj spoljnoj politici kao što su poštovanje demokratije i ljudskih prava.
4. Rusko-američki odnosi
Iako je normalizacija rusko-američkih odnosa bilo jedno od osnovnih obećanja Donalda Trampa, to se još uvek nije dogodilo. Napredak je vidljiv tek u malim koracima, poput beogradskog sastanka ruskog i američkog izaslanika za Ukrajinu ili u upozorenju američkih bezbednosnih službi o pripremama za terorističke napade u Sankt Peterburgu.
Amerika ne odustaje od opkoljavanja Rusije. Na ruskim granicama sve brojniji vojnici NATO zveckaju oružjem. Rusija se i dalje nalazi na optuženičkoj klupi kao agresor u hibridnom ratu protiv Zapada i njegovih vrednosti.
Produžavanje sankcija Rusiji, ratoborne izjave američkih zvaničnika, mimoilaženje ruskog i američkog predsednika na zajedničkim sastancima, to je okosnica rusko-američkih odnosa tokom 2017. Američkom krivicom, rekli bismo. Jer ruski zvaničnici su, ne jednom, izražavali spremnost da se odnosi dve supersile normalizuju.
5. Severna Koreja i nuklearni izazov koji je uputila svetu
Ako je u 2017. bilo slaganja među svetskim silama, to je da Severna Koreja sa svojim nuklearnim programom predstavlja pretnju svetskoj bezbednosti. Ova država u septembru izvršila šestu nuklearnu probu u prošloj godini, a tri meseca kasnije i probu balističke rakete koja, kako su preneli zapadni mediji, može da dosegne američko kopno.
Nekoliko puta tokom godine izgledalo je da je ratna opcija jedino rešenje, kako za Ameriku, tako i za Severnu Koreju. Međutim, sve je ostalo na verbalnom ratu — Donald Tramp i severnokorejski diktator Kim Džong Un prepucavali su se preko društvenih mreža nazivajući jedan drugog najpogrdnijim imenima.
Kriza na Korejskom poluostrvu je amanet koji stara godina ostavlja novoj i ne zna se kako će se okončati. U svakom slučaju, od pomena imena sevrnokorejske rakete „Hvason“ jeza prođe niz leđa svakog prosečnog Amerikanca.
6. Si Đinping i uspon Kine
U oktobru je 11. kongres Komunističke partije Kine učinio Si Đinpinga najmoćnijim kineskim političarem posle Mao Cedunga. Ne samo što je zadobio još jedan petogodišnji mandat, već je dobio epitet ključnog lidera, među koje spadaju oni lideri čiji vizionarski projekti, poput Sijevog „Puta svile“, ostaju upisani u anale KP Kine.
Kina ne odustaje, čak ubrzava svoj prodor u druge delove sveta. Ona to ne radi pritiscima i vojnom silom, mada uspostavlja vojne baze u Africi, već širenjem trgovinskih veza pomoću već pomenutog „Puta svile“.
Da je Kina opasnost za globalnu dominaciju Amerike, potvrđuje i nova američka strategija nacionalne bezbednosti u kojoj je Kina označena kao neko ko potkopava američku dominaciju kršeći trgovinska pravila.
7. Uspon nove evropske desnice
Bauk desnice, da parafraziramo Marksa i Engelsa, širi se Evropom. Nova evropska desnica, optuživana za rasizam, nacionalizam, mržnju prema strancima i širenje antievropskog raspoloženja, istina, nije uspela da dođe na vlast ni u jednoj evropskoj zemlji osim u Austriji, ali njeni rejtinzi rastu.
Migrantska i ekonomska kriza, propast svakog pokušaja obnove države blagostanja i srednja klasa čija ekonomska moć sve dublje pada, samo su neki od uzroka zbog kojih se evropski birači sve češće odlučuju da glasaju za partije kao što su francuski Nacionalni front ili nemački AfD.
Liderka Nacionalnog fronta Marin le Pen bila je na pragu da postane predsednica Francuske, a mlada AfD osvojila je oko 13 odsto na izborima u Nemačkoj. U skoro svim evropskim zemljama nova desnica ostvaruje dvocifrene izborne rezultate.
Treba očekivati da uskoro, ako se ovakvi trendovi u evropskoj politici nastave, a prvaci tradicionalnih partija kao što su socijaldemokrati ili liberali nastave da neuspešno odgovaraju na izazove vremena, nova desnica postane nezaobilazan faktor pri formiranju vlada evropskih zemalja.
U strategiji nacionalne bezbednosti Rusija je označena kao američki neprijatelj broj 1, tako da nema izgleda da će se odnosi dveju zemalja normalizovati u skorije vreme.
Američka diplomatija i propaganda stvaraju atmosferu u kojoj se jedini izgled za normalizaciju odnosa nalazi u potčinjavanju Rusije američkim interesima, na šta Rusija ne može i neće da pristane. Rešenje će možda doći 2018, ali kako sada stvari stoje, za to je potrebno mnogo dobre volje među američkim političarima, a oni je, kako se čini, nemaju.
8. (Ne)zavisna Katalonija
Pokušaj katalonskih separatista da proglase nezavisnu Katalonsku Republiku, pored „bregzita“ je još jedan potres koji je uzdrmao EU. Pritom, razlog zbog koga je pokrenuta secesija krajnje je banalan i moguće ga je rešiti u pregovorima sa centralnom vladom. Raspodela sredstava između centralne i regionalne vlade kamen je spoticanja zbog kog Katalonija traži nezavisnost.
Katalonija u okviru španske kraljevine ima najšira moguća prava — politička, kulturna, ekonomska. Sve prognoze govore da bi ekonomska moć Katalonije kao najrazvijenijeg španskog regiona opala ukoliko bi se otcepila. U slučaju da se otcepi, Katalonija ne bi imala nikakve šanse da postane članica EU. Ekonomski pad uzrokovao bi pad na svakom drugom polju. Međutim, nijedan razlog nije uspeo da ubedi vođu katalonskih secesionista Karlesa Pudždemona da odustane od projekta nezavisne Katalonije.
Španska vlada Marijana Rahoja nastupila je tvrdo — nije dozvolila održavanje referenduma o nezavisnosti i aktivirala je član 155 Ustava, optužila separatističku vladu za izdaju, raspustila katalonski parlament i raspisala nove izbore.
Izbori održani 21. decembra nisu doneli rasplet situacije — tesnom većinom pobedile su separatističke partije. Paradoksalno je da, prema anketama manje od polovine građana Katalonije želi nezavisnost, ali po utvrđenom jugoslovenskom scenariju, separatisti uporno nastoje da uspostave nezavisnu Kataloniju, bez obzira na posledice.
Igra oko katalonske nezavisnosti nastaviće se i u 2018. Novi katalonski parlament treba da se konstituiše i da izabere vladu. Potom će se videti kako će ta vlada nastupati, a zatim sledi potez Madrida.
9. Britanija aktivirala Član 50
To što je Britanija 29. marta 2017. povukla „potez posle koga nema nazad“ samo je uvod u jedan od najznačajnijih događaja bez presedana u istoriji EU — izlaska jedne članice iz Unije. Razvod bi trebalo da se okonča u martu 2019.
Početkom decembra pregovaračke strane postigle su dogovor o nekoliko pitanja, između ostalog i koliko bi Britanija trebalo da plati kako bi izmirila svoje obaveze prema EU.
Sada strane mogu da se fokusiraju na najteži deo — kako će regulisati buduće ekonomske odnose. Članice EU još uvek nisu saglasne oko uslova koje će ponuditi Britaniji, dok je britanski parlament izglasao da ima pravo da potvrdi konačni sporazum.
Nesaglasnost među članicama EU otvara mogućnosti britanskoj diplomatiji da sprovodi svoju staru evropsku politiku zasnovanu na principu „zavadi, pa vladaj“. Međutim, ukoliko sporazum ne bude potpisan do 29. marta 2017, Britanija bi mogla da se suoči sa „tvrdim bregzitom“, odnosno mogućnošću neprijateljskog razvoda.
10. Rohinđa kriza
Kada je Aung San Su Ći, dobitnica Nobelove nagrade za mir i nagrade Andrej Saharov za slobodu govora, postala premijerka Mjanmara, nekadašnje Burme, svet je bio konsterniran jer je prominentna borkinja za ljudska prava u Burmi konačno pobedila vojnu huntu.
Međutim, kriza oko Rohinđa naroda koja je izbila u avgustu, pokazala je da su i borci za ljudska prava podložni šovinizmu i nameri da etnički očiste teritorije svojih država.
Rohinđe su spadaju u red najprogonjenijih naroda na svetu. U Mjanmaru žive već vekovima, po veroispovesti su muslimani ili hinduisti, a žive u zemlji u kojoj je svaki deveti stanovnik budista.
Već dugo su diskriminisani i nad njima se vrši nasilje, dok Mjanmar odbija da ih prizna za punopravne građane. U avgustu su Rohinđe počele da masovno beže u susedni Bangladeš, svedočeći o masovnim ubistvima, sistematskim silovanjima i nasilju.
Oko 400.000 Rohinđa izbeglo je u Bangladeš, dok je broj interno raseljenih nepoznat. Vojska Mjanmara negira da je vršila nasilje i optužuje pobunjene Rohinđe za napade na policijske stanice i vojne punktove. Međutim, da postoji organizovano nasilje nad Rohinđa narodom, potvrdile su i međunarodne organizacije.
Za to vreme Aung San su Ći gotovo da se nije oglašavala po pitanju Rohinđa.
11. Robert Mugabe se povukao sa mesta predsednika Zimbabvea
Robert Mugabe ne samo da je bio najdugovečniji lider jedne zemlje, već i poslednji afrički lider koji je oslobodio svoju zemlju od kolonizatora. Sa njegovim odlaskom, Afrika više neće biti ista.
Mugabe je poslednji afrički lider za koga se slobodno može reći da je istovremeno bio heroj i zlikovac. Slično Nelsonu Mendeli, i Mugabe je godine proveo u zatvoru, a kada je iz njega izašao, preuzeo je liderstvo nad pokretom otpora i svojoj zemlji doneo je slobodu od kolonijalista i vladavine bele manjine.
Međutim, tokom višedecenijske vladavine Zimbabveom, nikada nije dopustio da demokratski proces uzme maha, optuživan je za smaknuća, ne samo političkih protivnika, već i saradnika koji su mogli da mu ugroze poziciju vođe. U političkim sukobima tokom osamdesetih, ubijeno je oko 10.000 pripadnika manjinskog plemena Ndebele, koje je podržavalo njegovog političkog rivala.
Na kraju, Mugabe je postao žrtva sukoba unutar vladajuće ZANU—PF oko toga ko će ga naslediti — njegova dosta mlađa, ambiciozna supruga Grejs, ili Emerson Mnangagva i Mnangagva je pobedio.
12. Muhamed bin Salman postao gospodar Saudijske Arabije
Mladi prestolonaslednik pustinjske kraljevine, na Zapadu poznat kao MBS, u potpunosti je preuzeo stvar u svoje ruke i sebi osigurao presto posle očeve smrti. Sve se dogodilo brzo, ali očigledno prema dobro utvrđenom planu.
Prvo ga je u junu, otac, kralj Salman, imenovao za prestolonaslednika, smenivši prethodnog prestolonaslednika Muhameda bin Najafa. Još 2016. MBS je lansirao plan modernizacije Saudijske Arabije poznat pod imenom „Vizija 2030“.
Ovaj plan oslanja se na dve osnovne ideje — u ekonomiji, priprema za postnaftnu budućnost i u odricanje od konzervativizma u društvu. MBS se odmah dao na posao konsolidacije svoje moći — pohapsio je jedanaest svojih rođaka i zatvorio ih u hotel Ric u Rijadu.
Energični princ je i glavni zagovornik saudijske intervencije u Jemenu, koja je izazvala nezapamćenu humanitarnu krizu, kao i uvođenja sankcija susednom Kataru.
Na Zapadu princ je slavljen kao reformator koji će modernozovati jednu od najcrnjih diktatura na svetu. Ipak, jedan američki veb-portal sabrao je da je Njujork tajms od Drugog svetskog rata do danas objavio preko sedamdeset članaka o raznim saudijskim kraljevima i prinčevima kao reformatorima Saudijske Arabije.
To baš i ne uliva nadu u reformatorske namere mladog princa, pre u njegove namere da učvrsti vlast i da u kraljevini promeni tek ono što je potrebno da bi porodica Saud nastavila da nesmetano autokratski upravlja zemljom.
