Posle tradicionalnog novogodišnjeg koncerta Slavuj iz Mrčajevaca govori o žestokom napadu na narodnu muziku, kiču i šundu, političkim okolnostima u Srbiji i svetu, povratku u zavičaj, ljubavi svog života…
Iza Vas je još jedan tradicionalni rođendanski koncert. Da li je bilo naporno, jeste li se umorili od ovakvih nastupa ili pustom srcu nikad dosta nije?
— Prepoznajem tragove tolikih godina, ali da sam se umorio do te mere da bih digao ruke, ne. Još imam dovoljno energije. Drago mi je zbog toga, ali ne radujem se što sam još u igri samo zbog sebe. Domaći folk, primeren našoj genetici ispod ovog parčeta neba, jako je napadnut, ugrožen je. To što ima jako puno mladih ljudi koji vole i poštuju čika Miroslava Ilića, mene ohrabruje, daje signal da nije sve otišlo dođavola, kad je folk sa ukusom u pitanju.
Mogli ste i da birate s kim ćete da sarađivati. Pevali ste i operske arije sa Gordanom Jevtović, da li imate još neku želju, da otpevate nešto u duetu i s kim?
— Najverovatnije će mi ostati neostvarena želja, ima jedna naša sjajna pevačica s kojom sam poželeo da imam duet, ali kako vreme odmiče, sve sam manje optimista da će se to realizovati. Voleo bih da snimim duet sa Jelenom Tomašević, mojom zemljakinjom. O tome pričam već pet godina, ali niko ne reaguje, zato mislim da od toga neće biti ništa.
Pratite li dnevnu politiku, nekada ste bili i aktivni u političkom životu, koliko su vam se stavovi promenili od tog vremena?
— Pratim politiku, ali bez bilo kakve ostrašćenosti, pokušavam da budem slobodan, da ne dozvolim da mi neko nešto nametne. Te 1991. godine, na prvim višestranačkim izborima, bio sam na listi SPS-a. To pravo da imam političko biće, bez obzira kojim se zanatom bavim, nisam dozvolio po bilo koju cenu da mi oduzmu, nikad. Imam pravo na svoje političko mišljenje i da budem slobodan da ga iznesem. To me je poprilično koštalo u poslednjih 25 godina, ali sam umeo da se nosim sa tim. Politiku nikad nisam jurio, ona je jurila mene. Prepoznajem sebe kao socijaldemokratu, sve što ima tu odrednicu, socijal i demokratski, to je moj politički ideal.
Pošto se kod nas sve gleda kroz politiku, imate još jednu odrednicu, kada neko kaže Miroslav Ilić, čujemo i ime Dragana Šutanovca. Hoćete li podržati zeta na lokalnim izborima?
— Apsolutno. Ne ustručavam se da kažem da hoću. Čak ću i otpevati:
Beograde, Beograde
Svi vole tvoje nasmejane ulice…
Demokratska stranka je članica Socijalističke internacionale, to je jedan od razloga što ću ih podržati. Naravno da još nisu isprofilisali svoju politiku u tom pravcu, ali imaju moju podršku da istraju na tom putu, da formiraju jasnu socijaldemokratsku politiku.
Pričajmo o politici kroz Vaš posao. Kič i šund su preuzeli primat, tako je bilo i dok su na vlasti bile socijaldemokrate. Šta mislite o trenutnoj situaciji na estradi, skoro sve Vaše kolege ulaze u rijaliti programe. Gde to vodi, da li smo na ivici da izgubimo identitet kada je narodna pesma u pitanju?
— Opasno je napadnut dobar ukus, kultura. Mene iritira ovo, zlato moje, od 2000. godine naovamo, od kad se računa demokratija, ne pamtim ni jednog ministra kulture koga bih mogao da pohvalim, apostrofiram kao nekog ko je napravio nešto izuzetno. Kako ko dođe, samo priča kad će biti otvoren koji muzej. To je za državu i naciju izuzetno važno, ali bih voleo da ne izgube iz vida šta je sve kultura, čak i ona najelementarnija, neke banalnosti. Svedok sam da se to poslednjih decenija strahovito urušava. Džaba što je otvoren Muzej savremene umetnosti, kome se ja divim i skidam kapu tome. I Narodni će uskoro proraditi, ali pitanje je koji ljudi će tu ulaziti, kakvog mentalnog sklopa, kakve kulture.
Kako generalno vidite našu zemlju, da li vidite da sedimo na dve stolice, stalno slušamo političare koji o tome govorite, a narod niko ništa ne pita, šta kažu Vaši u Mrčajevcima?
— Jedan mnogo pametan čovek je rekao, najsrećniji je onaj narod koji nema istoriju, nažalost, svi ovi narodi, koje pominjemo na ovim prostorima i uopšte u Evropi, imaju istoriju. To moramo da stavimo u kontekst kad razmišljamo o ovim stvarima. Moji stavovi o nekim vrlo važnim pitanjima, pojedinca koji nije završio ni prava, ni ekonomiju, nije nabijen knjiškim znanjem, ali je ceo život bio radoznao, 45 godina putovao, pipao puls dešavanja. Nije jednostavno odgovoriti na vaše pitanje. Ja bih najradije da sedim samo na svojoj stolici. Takav sam bio u mom zanatu. Nikad nisam voleo da pripadam grupi, klanu, uvek sam hteo da budem slobodan čovek, otvoren za saradnju sa svima.
A da li Srbija može da bude slobodna?
— Teško, bez obzira što su se moji stavovi kao pojedinca sto puta razlikovali od zvaničnog državnog, bez obzira ko je bio na vlasti.
Da li to znači da ne cenite domaće političare?
— Nije tačno da ih ne cenim. Samo nisam nikada bio idolopoklonik. I kada zaokružim nekoga na izborima, to ne znači da sam mu poklonio život. Naprotiv, ja ću biti prvi koji ga kritikuje. Ljudski je da budeš opozicija svakoj vlasti. Svaka vlast mi zavlači ruku u džep, nešto ograničava, normalno je da sam u opoziciji, ama baš svakoj vlasti.
A šta je sa svetskim političarima, koliki bi honorar tražili, recimo, Vladimiru Putinu da pevate na njegovoj rođendanskoj zabavi?
— Pevao bih mu džabe. Zašto bih morao njemu da uzmem pare?
A zašto biste pevali džabe Putinu?
— Biću vrlo direktan. Moja emocija, ali samo emocija, duša je vezana za rusku stranu. Izuzetno poštujem to što je Rusija ostavila u literaturi, muzici, nauci. Pročitajte, pogledajte malo ono što ljudi u svoj ovoj zbrci, jurnjavi i žurbi za obezbeđivanje elementarnih jedinica zaboravljaju, pogledajte šta su Rusi sve ostavili iza sebe i čime su sve zadužili civilizaciju.
Kojom bi pesmom otvorili Putinovu rođendansku zabavu, možete li da nam zapevate?
— Ne znam njegov ukus, ne verujem ni da poznaje srpsku muziku.
Polomiću čaše od kristala
počupaću bokore od lala…, recimo da bi bila ta pesma.
Je li istina da spremate odstupnicu u Mrčajevcima?
— Spremio sam je, ali nije samo ta materijalna strana ono što me i dalje održava u ovom zanatu, a da pri tom ja nikog ne vučem za rukav i molim da me pozove. Sedim kući, ljudi me zovu, raduje me i ohrabruje ta situacija, zato što sam ja „klasika“, ja sam pravi narodnjak. To znači da ipak nije baš sve otišlo dođavola. Uz to vidim da ima jako puno mladih ljudi koji uživaju u onome što sam radio svih ovih 45 godina. Bilo bi lepo kad bi se pojavili neki mladi ljudi koji bi se naslonili na to, ali da budu uporni, principijelni, tvrdoglavi, vredni, da veruju u uspeh.
Da li stvarno život nije jedna žena?
— S mojom suprugom sam u braku skoro 50 godina, na mom primeru, reklo bi se da život jeste jedna žena. Ali to je ipak samo pesma sa nekom emocijom, možda napisana da ohrabri nekog ko je bio nesrećno zaljubljen. A što se mene tiče, sasvim mi odgovara ovako kako je bilo poslednjih 50 godina.
Ulazimo u novu godinu, koje su Vaše želje, setih se uzrečice, često na koncertima umete da kažete „tek smo počeli“.
— Moja projekcija nije bila ovakva, da mi je neko rekao pre 45 godina, kad sam stidljivo iz drugih razloga ušao u ovu priču, da ću u ovim godinama i sa toliko godina rada još biti neki „igrač“, tada mu ne bih uopšte verovao. Ove godine smatram darom od Boga i tako se i ponašam, opušteno. Zvanično sam u penziji već šest godina.
Hvala Vam što ste došli u Sputnjik, želimo Vam sve najbolje u Novoj i narednim godinama, da još dugo trajete, da budete ovako dobro raspoloženi i u dobroj formi.
— Hvala i vama mnogo. Vašim pratiocima i prijateljskom ruskom narodu neka da Bog svu sreću i zdravlje ovog sveta.
