U američkim medijima se pojavio članak o tome da privatne kompanije iz SAD aktivno kupuju sovjetske i ruske lovce od država bivšeg SSSR-a, između ostalih i od Ukrajine. Ova informacija zvuči prilično čudno. Šta će Amerikancima ruski lovci, kada imaju svoje? Opštepoznato je da velike sile retko, da ne kažemo nikada ne kupuju tuđe oružje. Međutim, ovo je specifičan slučaj.
„U Americi postoji eskadrila 4455, koja je sastavljena od sovjetskih aviona: MiG-15 koje su dobili od Koreje, MiG-21 od Arapa. Jedini koji nisu dobili je MiG-25, kojeg su oteli (sovjetski pilot Viktor Baljenko pobegao je na MiG-25 u Japan 1976. godine). Avion je vraćen, ali su im ostale karakteristike. Od Rumunije su sada uzeli 2dva aviona MiG-29 koje im je dala Nemačka nakon ujedinjenja“, rekao je za Sputnjik general-major Magomed Tolbojev, počasni predsednik avio-salona MAKS.
Iako mediji navode da se ovi avioni koriste kao mete prilikom treninga američkih pilota, ruski vojni stručnjak smatra da je to čista glupost.
„Reč ’meta‘ je glupost. Oni ih koriste kao ravnopravnog partnera, protivnika. Nazivaju ih avionima mogućeg protivnika. To su pravi borbeni avioni u bojama ruske vojske i koriste se u međusobnoj borbi. MiG-29 se koristi protiv F-16, Su-27 protiv ’Raptora‘. To je veliki američki program. Jedino što još uvek nemaju MiG-25 i MiG-31“, dodao je ruski general.
Ovaj američki program ima veliku istoriju. Sve je počelo još 1968. godine, kada su američki piloti počeli da gube bitke u vazduhu od Vijetnamaca koji su leteli sovjetskim avionima: na četiri oborena „fantoma“ ili „skajhoka“ išao je jedan MiG-17 ili MiG-21. Tada je u američkoj bazi „Miramar“ 1969. godine formiran centar za obuku pilota za vazdušne borbe. Piloti sa kojima su ulazili u vazdušni boj trebalo je da koriste taktiku SSSR-a. Kako bi sve izgledalo što realnije, na krilima i repu su crtali crvenu zvezdu. U oktobru 1972. godine u avio-bazi „Nelis“ u Nevadi formirana je tajna eskadrila, pod nazivom „Agresor“, u kojoj su se nalazili sovjetski avioni. Interesantno je da su u ovoj eskadrili služili piloti sa najboljim kvalifikacijama.
Osim za vežbanje vazdušnog boja u realnim uslovima, Amerikanci su bili, a i danas su, veoma zainteresovani i za karakteristike ruskih aviona.
„Oni uzimaju sve — ergonomiju aviona, testiraju koliko je on udoban pilota, rok korišćenja, kao i njihove granice izdržljivosti. U MiG-23, koji su dobili od Egipta nakon rata sa Izraelom (1967. godine), razvili su brzinu od 1.670 kilometara na sat i avion se nije ugasio. Oni su se iznenadili. Nakon toga su smislili taktiku protiv njega“, kaže Tolbojev.
U septembru je komandir eskadrile Erik Šulc poginuo prilikom izvođenja leta na Su-27 nedaleko od baze u Nevadi. Na istragu o ovom slučaju Pentagon je stavio oznaku tajnosti. Sagovornik Sputnjika je ispričao da je lično poznavao američkog pilota, da mu je bio domaćin u Moskvi, kao i da ga je tom prilikom upozorio da može doći do nesreće. Svaka mašina ima svoj vek trajanja. Bez ozbiljnog remonta u preduzećima „MiG“ i „Suhoj“, oni ne mogu dugo da funkcionišu.
„Svi Amerikanci su vrlo iskusni piloti. Odlični momci. Uvek ih dajem za primer. Međutim, oni su nežni, nisu kao Rusi“, pun je pohvala za svoje moguće protivnike ruski general, koji je i sam pilot. On ne kritikuje Amerikance zbog toga što rade.
„I ja bih to isto radio. Ja bih, da sam na mestu Ministarstva odbrane, uzimao njihove avione, prebacivao ih na Institut ’Gromov‘. Tu bismo ih parkirali, rasklopili. Izvukli zaključke: šta su njihove jače strane, a šta slabosti, šta treba da uzmemo od njih. To je tehnološka špijunaža“, mišljenja je on.
Američki mediji smatraju da bi kupovina ruskih aviona mogla da znači da se Amerikanci spremaju za rat, ali oni to rade već pola veka, tako da će možda i narednih 50 godina oni nastaviti samo da se igraju.
