Dan pošto je generalna skupština UN izglasala rezoluciju kojom se američko priznanje Jerusalima za izraelsku prestonicu proglašava ništavnim, Amerika je ostala usamljena.
Uz nju, doduše, stoji osam zemalja koje su takođe glasale protiv ove rezolucije — Izrael, Gvatemala, Honduras, Mikronezija, Nauru, Palau, Maršalska ostrva i Togo.
Međutim, teško je ovu grupu zemalja uporediti čak i sa „koalicijom voljnih“, koju je bivši američki predsednik Džordž Buš Mlađi okupio za napad na Irak.
Ameriku su u stavu o Jerusalimu napustili čak i tradicionalni saveznici iz NATO-a i Evropske unije, pa i balkanske zemlje poput Albanije, Grčke, Crne Gore, Makedonije i Slovenije (uprkos činjenici da je supruga američkog predsednika Slovenka). Od zemalja regiona Zapadnog Balkana jedino su BiH i Hrvatska bile uzdržane, a suprotno interesima SAD glasala je i Srbija.
Neke zemlje, poput Ukrajine ili Gruzije, koje važe za bliske američke saveznike, od gneva američkog predsednika Donalda Trampa pokušale su da se spasu odsustvom sa glasanja.
Kako će sada „imperija uzvratiti udarac“? Hoće li biti reperkusija protiv UN i država koje su se usprotivile američkoj volji, onako kako je Tramp zapretio, da će im biti uskraćena finansijska pomoć? Kako će proći balkanske zemlje kada se pokrene nalet američkog gneva?
Ujedinjene nacije dugo su bile marginalizovane, kaže nekadašnji jugoslovenski ambasador u UN Vladislav Jovanović.
„Pobednik u Hladnom ratu, Amerika, diktirala je svoju politiku svima, pa i UN. Tako da su one manje-više bile po strani, sem u nekim manje bitnim situacijama. Sada, kada se multipolarni svet ponovo rađa, što izaziva gnev i otpor Amerike, UN imaju šansu da povrate bar deo nekadašnje uloge, a možda i da se nametnu kao najvažniji svetski organ za rešavanje problema koji se tiču mira i bezbednosti u svetu“, kaže Jovanović.
Amerika se, međutim, javno i zvanično opire, kako Jovanović kaže, novom svetskom multipolarnom poretku, oslanjajući se na vojnu silu, koju će, kako najavljuje, upotrebljavati ako to nalažu američki interesi.
„To je dosta osetljiva situacija, da dosadašnja vodeća sila oseća da su se pojavili rivali u dosta brzom naletu i da se njeno apsolutno svetsko gospodarenje dovodi u pitanje. I može se desiti da se oni ponašaju ne samo nervozno, nego i prilično iracionalno, što potencijalno dovodi u opasnost mnoga pitanja koja su na dnevnom redu, da možda mogu da se rešavaju i silom. Svet se ipak brže menja nego što Amerika tome može da se opire. Lično mislim da će Amerika morati polako, uz gutanja knedli i nezadovoljstvo da se privikava na novi odnos snaga u svetu“, objašnjava Jovanović.
Sada, međutim, pošto su, kako Jovanović kaže, UN ozlojedile američkog predsednika, mogu da se nađu u situaciji da im Amerika uskrati finansijsku podršku. Kvota Sjedinjenih Država u UN iznosi više od 20 odsto ukupnog budžeta svetske organizacije, što krovnu svetsku organizaciju može da dovede u stanje da ne mogu da obavljaju sve svoje operacije.
„Moguće je, znači, da Amerika zategne davanje svog dela za budžet ili da to smanji i uslovi raznim drugim stvarima. U svakom slučaju, UN će biti na muci“, kaže Jovanović.
Sa druge strane, Amerika ima hitne probleme koje mora da rešava, kao što je Severna Koreja, naglašava Jovanović.
„To je problem koji ne trpi odlaganja, ne može sama da ga reši. Mora to ipak da čini dijalogom i uz pomoć svojih takozvanih rivala, Rusije i Kine, što znači da ta spremnost na jednostrano, ako treba i nasilno, rešavanje problema da bi se zaštitio prvenstveno američki interes teško da je ostvarljiva i moraće da pretrpi promene možda čak uskoro. Jer pitanje Severne Koreje ne može dugo da čeka“, kaže Jovanović.
Bliski istok je, prema Jovanovićevim rečima, otvoren prostor za osporavanje američkih ciljeva i interesa, gde se ubacuju ne samo novi rivali, nego i lokalni činioci, kao što je Iran.
„Amerika hitno mora da se suoči sa tom situacijom koja je dragocena, ali razbijena čaša — imali su dominantan uticaj na Bliskom istoku, sada ga praktično nemaju i sveli su ga na Izrael i Saudijsku Arabiju. A to nije dovoljno za imperijalno pokrivanje tog dela sveta“, kaže Jovanović.
„Period koji nastupa biće poprilično kontroverzan, napet, retorički nabijen ljutnjom, ali će ipak realnost, činjenice početi da se nameću, da će se na kraju Amerika, kada prođe njena ljutnja, da ne kažem bes, da se presabere i da vidi da ipak ne može sama sve da rešava i da mora to da čini i sa drugim zemljama i sa UN, a posebno sa dosadašnjim rivalima i onim novim koji su u nastajanju“, zaključuje on.
Prema „neposlušnicima“ sa Balkana, Amerika neće primenjivati reperkusije, predviđa Jovanović.
„To je akt ljutnje, a ljutnje su po definiciji prolazne kategorije. Ne mogu večito da traju; polako splašnjavaju i iza toga počinje da radi razum. Amerika će zadržati ljutiti stav jedno vreme, a onda će uvideti da samo ljutnjom ne može sve da reši i da mora da upotrebi neka mirnija sredstva. Ne očekujem da će biti nešto žestoko u smislu reagovanja. Ako govorimo samo o balkanskim zemljama, one trpe sudbinu vodećih zemalja EU i NATO-a, koje su se ovog puta odlučile da okrenu leđa Americi. Za Ameriku je mnogo značajnije to što su te zemlje, od prvenstvenog uticaja izašle iz orbite njene neposredne vlasti, tako da će manje zemlje proći manje primećeno jer će ljutnja biti usredsređena na ove glavne“, kaže Jovanović.
U svetu postoji zamor od ratova, primećuje profesor Akademije vojnih nauka Sergej Sudakov, a američko mešanje u unutrašnja pitanja drugih zemalja počinje da iritira druge države, jer, prema toj logici, niko osim Amerika nema pravo da iznosi sopstveni stav, kaže on.
„Jasno je zašto je Republika Palau, u kojoj živi 20.000 stanovnika i koja koristi američki dolar kao nacionalnu valutu, glasala protiv rezolucije. Ali druge zemlje shvataju da odluke poput one koju je doneo Tramp mogu da izazovu rat na Bliskom istoku, i zato sada uče da izgovaraju najtežu reč u politici, a to je ’ne‘. To je dobar trend, i to znači da će Tramp kad-tad morati da gradi odnose sa svetom u kom više nema ’američke izuzetnosti’“, kaže Sudakov.
Prema njegovom mišljenju, posledica po druge zemlje zbog glasanja neće biti.
„Kako bi mogla da izgleda ova osveta? SAD bi mogle, na primer, da prekinu finansijsku pomoć. Ali zemlja koja bi se našla na meti SAD mogla bi da kaže: a da li mi treba takav saveznik, koji mi oduzima slobodu, a pritom ne daje pare. Na taj način bi Amerika pucala sebi u nogu. Jer šta u ovom slučaju treba da urade SAD kad ove zemlje i sledeći put budu glasale protiv američkih inicijativa? Da objave rat? Vašington će sada pokušati da sačuva obraz i, naravno, krenuti u pregovore sa partnerima kako bi kupili njihovu blagonaklonost“, zaključuje on.
Iako su Sputnjikovi sagovornici optimistični po pitanju opstanka svetske organizacije, ne možemo a da ne pomenemo primer prethodnika Ujedinjenih nacija, Društva naroda. Ova organizacija praktično je prestala da postoji kada su zemlje koje će kasnije činiti Sile osovine počele da ignorišu njene odluke. Nemačka, Italija i Japan u jednom trenutku istupile su iz Društva naroda, a Društvo naroda i zemlje koje su ostale članice nisu imale mehanizme da spreče ono što se nešto kasnije dogodilo — Drugi svetski rat.
Sadašnja situacija, naravno, nije ista. Amerika je usamljena u svojim akcijama, dok su joj suprotstavljene sve ostale članice Saveta bezbednosti. To daje nadu u opstanak čovečanstva kakvo danas poznajemo.
