U međunarodnoj podeli političkog rada, Slovačkoj je početkom ovog veka zapalo da se bavi Balkanom. Ne znamo da li su slovački političari taj zadatak prihvatili voljno ili nevoljno, ali obavljaju ga prilježno i sa poletom. Miroslav Lajčak verovatno ne bi dosegao visine predsednika Generalne skupštine UN, da se nije bavio Balkanom.
Sada i slovački premijer Robert Fico upozorava sa sastanka sa generalnim sekretarom UN Antonijom Guterešom da Balkan ponovo počinje da gori i da se nekim zemljama tog regiona mora ponuditi budućnost u EU, jer će u suprotnom, kako je rekao, ponovo ojačati nervoza.
Razumljivo je to što Slovačka koristi svaku priliku da se predstavi kao zaštitnik Balkana u međunarodnoj zajednici, s obzirom da je u toj geopolitičkoj niši pronašla mogućnost za afirmaciju svog međunarodnog ugleda.
Međutim, ne možemo da se ne zapitamo čemu ovakve, gotovo panične izjave slovačkog premijera. Ne radi li EU na dobrosusedskim odnosima i integraciji Balkana punih 17 godina? I na kraju, gde to toliko gori na Balkanu da bi Fico izražavao zabrinutost pred generalnim sekretarom UN?
Prema rečima profesora beogradskog Fakulteta političkih nauka (FPN) Slobodana Samardžića, Fico gaji, kako kaže, iluziju da EU svojom integracionom snagom može da smiri Balkan.
„EU trenutno ne može da objedini sebe, bar ne do nivoa na kome je bila pre dvadeset godina. Ona je strašno oslabila, u dubokoj je krizi i njene mogućnosti najdobronamernije intervencije na Balkanu su ograničene“, kaže Samardžić.
On podseća na 1991, kada je, kako navodi, tadašnja Evropska ekonomska zajednica (EEZ) dobila šansu da očuva Jugoslaviju i da smiri buduće konflikte na Balkanu. EEZ je tada u potpunosti podbacila, kaže Samardžić. Brionski sporazum iz 1991. je propao, a na scenu su stupile Nemačka, Francuska i Velika Britanija, kako kaže, svaka na svoj način, što je samo dolilo ulje na već postojeću balkansku vatru.
EU je kasnije pokušala da utiče na balkanske integracije preko Procesa o stabilizaciji i pridruživanju, ali samo je sledila politiku Sjedinjenih Država, koje su u međuvremenu već intervenisale i napravile dar-mar na Balkanu, ističe Samardžić.
„Otvorene su takve rane, i materijalne i duhovne, da EU nije bila ni spremna ni sposobna da ih rešava. Hoću da kažem da je njeno delovanje pod firmom integracija bilo vrlo protivrečno. Recimo, EU je sada šampion u pritiskanju Srbije da prizna nezavisnost Kosova“, objašnjava Samardžić.
Ti pritisci protivrečni su čak i stavu Badinterove komisije, prema čijem mišljenju samo bivše jugoslovenske republike imaju pravo na međunarodnopravno priznanje, dodaje on.
„Posle dvadeset godina oni kažu — nezavisno Kosovo. Teško može takva jedna struktura koja švrlja i nema jedinstvenu strategiju da pomogne Balkanu da se spasi. Tako da je ova Ficova izjava fraza koju i inače njihovi političari jako često koriste. To je ono: mi učestvujemo u njihovom smirivanju. A kada pogledate Srbiju, oni će učestvovati tako da Srbija prizna Kosovo u ime normalizacije. Pri čemu konflikti ostaju. Oni ne shvataju da to neće biti rešenje. Srbija će uvek imati ambiciju da vrati Kosovo pod svoje okrilje, pod drugom, trećom, petom vladom. To je sasvim svejedno“, kaže Samardžić.
EU veoma površno pristupa problemu Balkana, zaključuje Samardžić, a Fico imitira velike briselske političare.
Profesor FPN Dragan Đukanović Ficovu izjavu tumači u figurativnom smislu, da na Balkanu postoje brojne latentne krize, nerešena međuetnička pitanja i stalno spominjanje teritorijalnih sporova.
„Zapadni Balkan je na neki način poluuspešna evropska priča zato što će još malo biti decenija i po otkada su obustavljeni sukobi na prostorima bivše Jugoslavije. Ono što jeste veoma značajno jeste da se region suštinski uklopi u svoje evropsko okruženje. Bez toga on ne može u potpunosti biti stabilan. Naravno, to ne znači ni apriori guranje van scene. Mislim da je to osnovna ideja. Da se prostor stabilizuje upravo kroz proces evropskih integracija“, objašnjava Đukanović.
On smatra da proteklim sedamnaestogodišnjim procesom stabilizacije i pridruživanja ne bi trebalo da budemo nezadovoljni.
„Mnoge su zemlje prilično daleko otišle u procesu integracija, Hrvatska je 2013. postala članica Unije, Srbija i Crna Gora imaju statuse kandidata. Dakle, nije Balkan u toj meri upropaštena niti zapuštena priča“, kaže Đukanović.
Ficova izjava može se smatrati pokušajem reafirmacije slovačke uloge u regionu, dodaje Đukanović, međutim, on napominje da su i neke druge članice EU zainteresovane da igraju sličnu ulogu — Slovenija i Hrvatska:
„Postoji više pokušaja različitih zemalja da se u tom procesu nametne kao neka vrsta posrednika, ili facilitatora u odnosima između zemalja Zapadnog Balkana i EU.“
Radi se neformalnoj kompeticiji, mada, kako Đukanović kaže, nema posebne utrke među njima ko će biti posrednik između EU i Balkana. I druge zemlje Višegradske četvorke, Češka i Mađarska takođe su pokušavale da igraju ulogu posrednika.
