Doduše, 1764. godine je Škot Džejms Vat usavršio parnu mašinu, nije se još proizvodila struja, ali ugalj je postao energent nove ere u civilizacijskom napretku Velike Britanije, a potom i celog sveta.
Danas Britanci opet prednjače, odustaju od uglja, okreću se „čistijim“ energentima, obnovljivim izvorima energije, prirodnom gasu, ali i nuklearkama za proizvodnju struje. Ova energetska tranzicija ni u ovoj bogatoj zemlji nije išla lako a šta čeka Srbiju na tom putu obezbeđivanja energetske bezbednosti uz poštovanje sve oštrijih ekoloških standarda u današnjoj energiji Sputnjika Jelica Putniković razgovara sa prof. dr Aleksandrom Jovovićem, profesorom Mašinskog fakulteta, stručnjakom za energetiku ali i ekologiju.
Sagovornika „Energije Sputnjika“ pitamo šta Srbija, odnosno, Elektroprivreda Srbije, koja dve trećine struje proizvodi iz uglja treba da uradi kako bi ispunila ekološke standarde koje bogati i moćni propisuju, a koje je naša država uglavnom prihvatila, što nam je, inače, i jedan od uslova za pristupanje EU.
U ovoj priči o energetskoj tranziciji posebna tema je to što Srbija teško može da jeftin ugalj zameni nekim drugim energentom, što imamo samo jedan pravac snabdevanja prirodnim gasom, što je kod nas gradnja nuklearki zabranjena… Ali i radnici, oni koji bi ostali bez posla ako bi se zatvorili površinski kopovi.
Britanci su za te ljude otvarali nove fabrike, i kod njih je taj proces započeo pre nekoliko decenija, a kod nas, čini se, mnogi još nisu ni shvatili da energetska tranzicija nije posao energetske kompanije, u ovom slučaju EPS-a, već cele države.