Bitka za „Jadran“: Gradila ga Srbija, a o njega se otimaju Crna Gora i Hrvatska

Spor je eskalirao od aprila, kada su se iza zatvorenih vrata u Podgorici srele delegacije Ministarstva odbrane i spoljnih poslova Crne Gore i Hrvatske, kako bi pregovarale o rešavanju statusa ovog vrijednog starog jedrenjaka.

Hrvatska strana smatra da polaže pravo nad vlasništvo nad jedrenjakom zato što je brod „Jadran“, koji je bio u sastavu ratne mornarice bivše JNA, imao bazu u ratnoj luci „Lora“ u Splitu, ali ga je početak rata u bivšoj Jugoslaviji zatekao na remontu u tivatskom „Arsenalu“.

Kako je nakon izbijanja građanskog rata u SFRJ između svih republika bivše Jugoslavije postignut dogovor da se svo naoružanje i vojne instalacije, koje su se na početku sukoba našle na teritoriji pojedinih republika, mogu smatrati i vlasništvom tih republika, tako je i školski brod „Jadran“, koji se u tom trenutku zatekao u Boki, ostao u posjedu Crne Gore.

Međutim, Hrvatima se očigledno nije previše svidjela ideja da školski brod „Jadran“, koji je po mnogima jedan od nejelegantnijih i najljepših starih jedrenjaka, ostane u crnogorskim rukama, pa su odlučili da to pitanje potegnu na međudržavnom nivou, tvrdeći da je brod „otet“, a apel su takođe uputili i bivši „Jadranovi“ komandanti iz Hrvatske, koji tvrde da se radi o „biseru hrvatske brodogradnje“.

„Ostane li školski brod ’Jadran‘ kao biser hrvatske brodograđevine pameti pod tuđim stijegom, biće to još jedan udarac hrvatskoj pomoračkoj tradiciji i nenadoknadiv gubitak za školovanje budućih generacija pomoraca po kojima je Hrvatska bila poznata i prepoznatljiva u svijetu. Ujedno smo sigurni, onaj ko uspije vratiti protivpravno oteti brod ’Jadran‘ pod hrvatski stijeg, osvojiće za dugi niz godina srca mnogih žitelja Dalmacije“, stoji u saopštenju koje potpisuju bivši „Jadranovi“ komandanti iz Hrvatske. 

Međutim, da li se uistinu radi o „biseru hrvatske brodogradnje“, ili je prava istina ipak malo drugačija?

Odluka o izgradnji novog školskog broda tada mlade ratne mornarice Kraljevine Jugoslavije donijeta je na sastanku pomorsko-propagandne organizacije „Jadranska straža“ u Beogradu 1926. godine, sa ciljem da se izgradi plovilo za obuku i školovanje kadrova za jugoslovensku ratnu mornaricu.

Tim povodom bila je pokrenuta masovna akcija prikupljanja sredstava, a interesantno je da su odbori „Jadranske straže“ koji su najviše novca prikupili za izgradnju broda, bili iz Sarajeva, Zrenjanina, Beograda i Novog Sada.

Ipak, lavovski dio troškova na kraju je ipak snosilo Ministarstvo vojske i mornarice koje je uplatilo 300.000 njemačkih maraka, a značajnu sumu je tada iz svog ličnog fonda priložio i kralj Aleksandar Prvi Karađorđević.

Na koncu, Beograd je sklopio ugovor sa njemačkim brodogradilištem u Hamburgu o izgradnji školskog broda koji će kasnije dobiti ime „Jadran“ i koji će svečano biti dočekan u Tivtu 16. jula 1933. godine, a u flotnu listu Kraljevske mornarice Jugoslavije biti zaveden 19. avgusta iste te godine. 

Treba posebno naglasiti je da je brod „Jadran“ od samog dolaska iz Njemačke, kroz svoju osam decenija dugu istoriju, konstantno bio vezan za Boku i svoju prvu matičnu luku Tivat, gdje su ga 1933. godine svečano dočekali uredno postrojeni mornari i oficiri u bijelim odorama, uz prisustvo mnogobrojnog svijeta i visokih vojnih i civilnih funkcionera.

Od tog doba, uprkos službovanju „Jadrana“ u brojnim lukama u Gružu, Puli, Šibeniku i Splitu, brod je ipak najviše vremena provodio u Tivtu, gdje je u nekadašnjem „Arsenalu“ takođe redovno bio održavan i remontovan.

Treba pomenuti i kuriozitet da se najduže putovanje broda „Jadran“ desilo 1938. godine preko Atlantika (23 dana) na ruti Dubrovnik — Njujork, kada je zapovjedništvo broda posjetilo najvećeg srpskog naučnika Nikolu Teslu.

Ipak, i pored činjenice da hrvatska strana gotovo da i nema ništa više argumenata da pretenduje na vlasništvo nad brodom od, na primer, Srbije, koja je praktično samostalno finansirala njegovu izgradnju, čini se da pitanje školskog broda „Jadran" može potencijalno postati i glavni kamen spoticanja u odnosima između Hrvatske i Crne Gore.

To se makar može zaključiti prema medijskim napisima hrvatskih medija, koji tvrde da je tamošnji ministar odbrane Damir Krstičević javno poručio svom crnogorskom kolegi Predragu Boškoviću da je „povratak školskog broda ’Jadran‘ jedan od temeljnih spoljnopolitičkih prioriteta Republike Hrvatske prema Crnoj Gori“.

Šta se u međuvremenu desilo u pregovorima koji se po ovom pitanju vode između Hrvatske i Crne Gore nemoguće je dokučiti — makar iz razloga što ni hrvatska ni crnogorska strana za sada ne žele da izlaze u javnost. Mada ako ima imalo istine u pisanju hrvatskih medija, Crnogorci neće imati nikakvog razloga da budu zadovoljni radom svoji zvaničnih predstavnika.

Naime, prema navodima medija, koje za sada ne žele da potvrde ni crnogorsko ni hrvatsko Ministarstvo spoljnih poslova, dogovoreno je da brod „Jadran“ bude usidren u Splitu, da ga koriste i hrvatska i crnogorska mornarica i da na njemu ne bude ni crnogorske ni hrvatske zastave, već da bude pod zastavom NATO-a.

„Slobodna Dalmacija“ takođe dodaje da bi brod po tom rešenju ubuduće bio dio hrvatske mornarice.

U mađuvremenu, iz crnogorskog Ministarstva odbrane za sada ponavljaju da je „Jadran“ crnogorski, ali da Crna Gora nikako „neće dozvoliti da brod bude tačka sporenja između dvije prijateljske države koje zajedno žele da grade evropsku i evroatlansku budućnost“.

S obzirom da je iz hrvatskog Ministarstva odbrane Slobodnoj Dalmaciji rečeno da im nije strana ideja o zajedničkom korišćenju broda, ali da ipak žele da brod bude hrvatsko vlasništvo, postoji opravdana bojazan da se želja crnogorske strane, da brod nikako „ne bude tačka sporenja“ na koncu, ne pretvori u definitivno ustupanje „Jadrana“ Republici Hrvatskoj. Uostalom, aktuelni primjer sa granicom na Prevlaci živo svjedoči o opravdanosti takve bojazni.