„Rusija se sprema za globalnu dominaciju u tom segmentu“, poručuje svojim zabrinutim čitaocima britanski list „Telegraf“. Uspešan početak rada projekta „Jamal SPG“ na Zapadu doživljavaju grozničavo.
Podjednako bolno se prihvata sve aktivnije rusko učešće u globalnoj konkurenciji na svetskom tržištu tečnog gasa. Ono što ponajviše „žulja“ jeste to što su upravo SAD pretendovale na apsolutnu dominaciju u ovom segmentu tržišta. Poseta Jamalu saudijskog ministra energetike Halida Faliha istakla je činjenicu da prevaga na svetskom energetskom tržištu očigledno ne ide u korist Vašingtona.
Na veliku žalost ruskih zapadnih konkurenata, „Jamal SPG“ je dobio priličnu finansijsku potporu iz Kine, u trenutku kada su uvedene sankcije. Sa druge strane, uprkos tim istim sankcijama, francuski partner „Total“ je na ovom projektu ostao do kraja. U ovom kontekstu onda ne čudi što je ruski arktički tanker za prevoz gasa „Kristof de Maržeri“ prvu partiju tečnog gasa transportovao u Kinu. Ova činjenica ne može a da ne ražesti autore antiruskih sankcija, imajući u vidu da je u početku bio plan da upravo američki tečni gas obezbedi Evropi „energetsku nezavisnost“ od Rusije. Ono što vidimo u praksi je da je ruski tečni gas poslužio diverzifikaciji kineskog uvoza gasa. Možda bi trebalo na osnovu pisanja „Skaj njuza“ o „prkosnom Putinu“ pustiti pokoju suzu i snimiti melodramu.
Posebno je za zapadne partnere pikantana činjenica da je Jamal posetio saudijski ministar energetike Halid Falih. Zahvaljujući tome što je državnik iz Rijada poslovno boravio na ruskom arktičkom poluostrvu, zapadni mediji su saznali dve interesantne činjenice o zagonetnoj Rusiji koja stalno šokira svet. Prva je to da samo u Rusiji visokotehnološki gasni rezervoar istovremeno predstavlja i objekat moderne umetnosti jer podseća na legendarnu konzervu kondenzovanog mleka iz sovjetskog perioda.
Druga činjenica je to da je ruski predsednik ponovo pokazao da poseduje jedinstvene talente u sferi diplomatije i međunarodne trgovine. Jer, ko bi drugi uspeo da proda gas Saudijcima? Nemojmo zaboraviti da to nije jednostavan poduhvat i da podseća na prodaju sibirskog snega kanadskim Eskimima.
„Kupite naš gas i štedite svoju naftu“, predložio je Vladimir Putin saudijskom ministru. Halid Falih je odgovorio da oni sami proizvode gas u prilično velikim količinama, ali da Saudijska Arabija zaista može da uštedi dosta nafte ako bi uvozila ruski tečni gas. Iako je donedavno ideja da Saudijska Arabija može od Rusije da kupuje tečni gas delovala potpuno nerealno, moguće da najavljena isporuka ruskih S-400 daje Rijadu određeno samopouzdanje i „vetar u leđa“, pa su američki izvoznici tečnog gasa ostali bez klijenta kojem su se nadali kao „ozebao suncu“.
Bez obzira na to što zapadni mediji sa velikom brigom i strepnjom pišu o planovima Moskve da dominira svetskim energetskim tržištem, praksa pokazuje da se ruski pristup izgradnji i jačanju energetske superdržave po rezultatima principijelno razlikuje od američkog. Rusi svoje energetske resurse nikada ne prodaju pod prisilom ili uz različite geopolitičke ucene. Kao što vidimo na primeru Kine, Saudijske Arabije i EU, saradnja sa Rusijom u energetskoj sferi ne samo da omogućava pristup nafti i gasu već i određenu slobodu od diktata vašingtonskih „jastrebova“ i američke administracije.
