Ovaj njegov potez — koji je u Sjedinjenim Državama naišao na nepodeljenu podršku — izazvao je očekivano negativnu reakciju u muslimanskom svetu. Organizacija za islamsku saradnju je ove srede, na vanrednom samitu u Istanbulu koji je sazvao turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, usvojila rezoluciju kojom je odbacila i osudila Trampovu odluku, naglasila da je pitanje Jerusalima centralno za čitav muslimanski svet, proglasila Istočni Jerusalim za prestonicu palestinske države, i navela da smatra da se Amerika povukla iz uloge sponzora mira, optužujući je za kršenje međunarodnog prava.
O novom krugu krize na Bliskom istoku u „Novom Sputnjik poretku“ govorili su Slobodan Janković sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu i istoričar i publicista Srđa Trifković.
Zašto je Donald Tramp povukao potez koji će, kako upozorava Alister Kruk, bivši britanski diplomata i funkcioner MI6, povezati šiite i sunite i protiv Amerike okupiti čitav Bliski istok, bez obzira na političke razlike? S tim u vezi, „Vašington post“ ocenjuje da priznanjem Jerusalima za prestonicu Izraela nije unapređen nijedan od američkih nacionalnih bezbednosnih ciljeva, te da ovaj postupak nije deo strategije za postizanje mirovnog rešenja, i citira visokog zvaničnika „jednog bliskog američkog saveznika na Bliskom istoku“ koji kaže da ovo „ni na koji način nije bila dobra ideja“.
„Interes Sjedinjenih Američkih Država za priznanje Jerusalima za izraelsku prestonicu zaista se ne vidi“, kaže Slobodan Janković, podsećajući da su Trampovi prethodnici izbegavali da to učine da ne bi antagonizovali muslimanske zemlje. „Ali, ako gledamo interese samog Donalda Trampa, koji se nalazi pod brojnim unutrašnjim političkim pritiscima, možemo da pretpostavimo da je on pokušao da nađe potporu u onom delu jevrejskog lobija koji podržava i izraelskog premijera Benjamina Netanijahua“.
„Postoji i jedan segment Trampovog glasačkog tela kome je, ovim potezom, on ispunio predizborno obećanje“, nadovezuje se Srđa Trifković. „To su takozvani hrišćanski cionisti, evangelistički protestanti koji, ma koliko to delovalo apsurdno, veruju da je današnji, makar i sekularni Izrael, produžetak onog starozavetnog, i da će ispunjenjem svih elemenata biblijskih proročanstava, uključujući i kontrolu nad celim Jerusalimom, biti ubrzan dolazak mesije“.
Ipak, napominje Trifković, „ovime je razvejana magla, jer je sada svima jasno da Amerika ne može da bude nekakav neutralni i uravnoteženi pregovarač između Arapa i Izraela, što je decenijama pretendovala da bude“.
Uprkos vanrednom samitu Organizacije za islamsku saradnju i pre toga Arapske lige, „Sputnjikovi“ sagovornici ocenjuju da je reakcija islamskih zemalja bila blaga.
„Kritika je samo deklarativnog karaktera. Nisu dogovorene, na primer, sankcije prema Americi, čak ni konkretni diplomatski koraci“, ukazuje Slobodan Janković.
„Jedinstva u arapskom svetu nema, a kada se tome pridoda i visok stepen netrpeljivosti prema samim Palestincima i njihovom rukovodstvu, ne čudi relativno mlaka reakcija umesto istinskih izliva gneva“, objašnjava Trifković, napominjući da ne iznenađuje to što je ovu situaciju turski predsednik Redžep Tajip Erdogan iskoristio da bi, na izvestan način, preuzeo vođstvo u islamskom svetu. Naš sagovornik, naime, podseća na neoosmansku strategiju koja je zamišljena još pre petnaestak godina, u vreme Ahmeta Davutoglua: „Ta strategija je podrazumevala tri glavna vektora — imperijalni prema Balkanu, etničko-jezički prema Kavkazu i Centralnoj Aziji, i islamsko-sunitski prema arapskom svetu. Erdogan od te strategije ne odustaje, čak i ako su se promenili njegovi odnosi prema SAD i Rusiji“.
Američko priznanje Jerusalima dodatno je produbilo jaz između Turske i Amerike, a istovremeno je, kako ocenjuje uticajni američki tink-tenk Savet za spoljne odnose, sprečilo dalje zbližavanje dvaju glavnih američkih saveznika u ovom delu sveta, Saudijske Arabije i Izraela.
„Zbog javnosti, neformalno savezništvo Izraela i Saudijske Arabije pretrpelo je udarac, čime se smanjuje mogućnost izraelsko-saudijskog rata protiv Libana. Takođe, zbog svog principijelnog stava, Iran je dobio veći legitimitet u muslimanskom svetu“, ocenjuje Slobodan Janković, ukazujući na još jedan, sa američkog stanovišta negativan aspekat odluke o Jerusalimu: „SAD su se ovim potezom dodatno udaljile od Evropske unije, koja je eksplicitno rekla da se ne slaže s američkom odlukom o Jerusalimu. Time je, praktično, sama Amerika dala legitimitet nastojanjima Evropske unije da formuliše politiku koja je drugačija od američke“.
Srđa Trifković smatra da od američkog priznanja Jerusalima kao izraelske prestonice na kraju neće profitirati ni sam Izrael: „Zbog ovog poteza neće biti mirovnog procesa, nema pomaka ka formiranju dve države, a to nije u interesu Izraela, jer je jevrejski faktor u demografskoj defanzivi u odnosu na Arape, i to dugoročno nije garancija opstanka“.
