Lideri Organizacije za islamsku saradnju (OIS), nekadašnje Organizacije islamske konferencije, verovatno dugo nisu imali ovako značajan sastanak kao što je bio ovaj poslednji koji je završen u sredu u Istanbulu.
Šefovi država i vlada organizacije koja okuplja 57 zemalja, među kojima su i one u kojima islam nije većinska religija (Srbiji nikada nije odgovoreno na njen zahtev da bude posmatrač u OIS), okupili su se na poziv predsedavajućeg organizacijom, turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, kako bi dali jedinstven odgovor islamskog sveta na prošlonedeljnu odluku američkog predsednika Donalda Trampa da prizna Jerusalim za prestonicu Izraelu.
Još prošle nedelje, neposredno posle Trampovog saopštenja, Erdogan je reagovao burno. On je osudio i Izrael i SAD i pozvao je islamski svet da podrži nezavisnost Palestine sa Istočnim Jerusalimom kao prestonicom. Erdogan je takođe zapretio da će njegova zemlja prekinuti diplomatske odnose sa Izraelom.
U tako naelektrisanoj atmosferi šefovi država i vlada islamskog sveta, među kojima su bili i palestinski predsednik Mahmud Abas, jordanski kralj Abdulah II, iranski predsednik Hasan Rohani, emiri Kuvajta i Katara, doneli su odluku o priznanju Istočnog Jerusalima za prestonicu Palestine.
Druga važna stvar koja se dogodila na samitu je podrška islamskih država stavu palestinskog predsednika Abasa da Amerika više ne može da bude posrednik u palestinsko — izraelskim pregovorima.
Tramp je, prema Abasovoj oceni, počinio najveći zločin priznajući Jerusalim za izraelsku prestonicu:
„Jerusalim jeste i uvek će biti prestonica Palestine“, rekao je Abas i dodao da su taj grad SAD predale kao da je u pitanju američki grad. „To prelazi sve crvene linije“, zaključio je.
Utisak koji ostaje posle samita jeste da je Donald Tramp uspeo da ujedini poslovično razjedinjeni i međusobnim trzavicama razdirani islamski svet i da je Erdogan uspeo da se pozicionira kao jedan od njegovih najznačajnijih lidera.
Sa druge strane ostaje nedoumica u vezi sa tim kako će izgledati budući pregovori Palestine i Izraela? Je li moguće iz njih isključiti SAD, dojučerašnjeg ključnog igrača na Bliskom istoku i posrednika?
Uspešno izvedena ruska antiteroristička kampanja i nedavna poseta ruskog predsednika Vladimira Putina regionu pokazuje da se na sceni pojavio još jedan jak igrač, čiji ugled u arapskom svetu sve više raste. Međutim, želi li Rusija da zauzme onu ulogu koju je donedavno igrala Amerika na Bliskom istoku? Ili će možda u palestinsko-izraelskom sukobu posredovati „koncert velikih sila“, među kojima će biti i Amerika?
Tako je istanbulski samit OIS otvorio mnoga pitanja, nakon kojih je sve moguće.
Ipak, Dmitrij Marjasis iz Instituta za orijentalistiku Ruske akademije nauka (RAN) kaže da i dalje sve zavisi od daljih poteza Vašingtona. U obraćanju povodom priznavanja Jerusalima za izraelsku prestonicu, Tramp je, kaže Marjasis, naveo da je to uvod u novi pristup američke administracije.
„Pretpostavljam da njegova administracija ipak ima neki program za rešavanje bliskoistočne krize. Ali ako je on sličan ovom prvom koraku, to ne znači ništa dobro za region i to će dovesti do isključivanja Amerike iz arapsko-izraelskog dijaloga. Međutim, ukoliko se Tramp zaustavi samo na priznavanju, bez preseljenja Ambasade u Jerusalim, mislim da će Organizacija za islamsku saradnju na kraju krajeva odustati od odbacivanja uloge SAD kao posrednika u regionu.“
Marjasisov kolega, Boris Dolgov iz Centra za arapske i islamske studije RAN smatra da jednostrana Trampova odluka ide u korist samo Izraelu i ne može da bude podsticaj za nastavak pregovora, kao i da je Tramp prekršio odluku UN da se pitanje konačnog statusa Jerusalima rešava pregovorima između Izraela i Palestine. Stoga islamske države sa pravom odbacuju američko posredovanje u konfliktu.
„Sa druge strane, Rusija bi mogla da pomogne u postizanju konsenzusa na Bliskom istoku, jer Moskva uživa autoritet i u Izraelu, i u arapskim i muslimanskim zemljama. Ali ne mislim da bi Rusija mogla da ima vodeću ulogu na takvim pregovorima i ne vidim da rusko državno rukovodstvo to želi. Ako je, međutim, reč o zajedničkim naporima vodećih zemalja, velikih sila, Moskva je uvek spremna da dâ svoj doprinos“, kaže Dolgov.
Amerika će i dalje igrati ulogu posrednika jer nemoguće je zanemariti njen ekonomski i politički uticaj u arapskom i muslimanskom svetu, kao i u Izraelu, ali i Tramp treba da na neki način preispita i ublaži odluku o Jerusalimu kako bi se pronašlo kompromisno rešenje, dodaje Dolgov.
S obzirom da je Izrael važan saveznik i američki adut na Bliskom istoku, isključivanje Amerike iz pregovaračkog procesa zahteva i izraelsku saglasnost, objašnjava stručnjak za Bliski istok Vladimir Ajzenhamer. Stoga, prema njegovom mišljenju, isključivanje Amerike kao posrednika u palestinsko-izraelskom konfliktu nije moguće.
„S te strane, SAD i dalje ostaju prisutne i relevantne. Međutim, one gube kredibilitet u islamskom svetu i to je nešto što se dešava ubrzano i u sve većoj meri. Kada govorimo o izraelsko-palestinskom procesu pomirenja i rešavanja pitanja Izraela, Palestine i samog statusa Jerusalima, to je pitanje koje se može rešavati na dva načina, kako nas je istorija naučila. Jedan je putem pregovora, koji, nažalost, nisu bili preterano uspešni, a drugi je putem konflikta, koji takođe nije doveo ni do trajnog rešenja niti do boljitka, ali je odneo ljudske živote“, kaže Ajzenhamer.
Ishitrena američka odluka o priznanju Jerusalima za izraelsku prestonicu, pre svega služi za unutrašnjopolitičku upotrebu, kako Trampu, tako i izraelskom premijeru Benjaminu Netanijahuu, ali uz pomoć nje čitav pregovarački proces, koji već dugo tapka u mestu, gurnut je, kako Ajzenhamer kaže, miljama unazad.
Na međunarodnom planu takva odluka može da utiče na odstranjivanje Amerike kao uticajnog aktera u areni koja okuplja islamske države, kaže on.
Za arapske države, Rusija je postala ono što su SAD za Izrael — ona arapskim i islamskim državama postaje glavni saveznik u rešavanju palestinsko-izraelskog sukoba, dodaje Ajzenhamer. Kao što SAD mogu da daju vetar u leđa Izraelu, Rusija isto to može da učini Palestincima.
Kada govori o budućoj formi pregovora, Ajzenhamer podseća na odluku UN iz ranih osamdesetih godina prošlog veka da o statusu Jerusalima treba da odluče Izrael i Palestina u bilateralnim pregovorima.
„Ovo sad, u neku ruku, jeste korak unazad, jer uvlačimo veći broj igrača, što iz arapskog sveta, što iz šire svetske zajednice. Sada imamo suštinski korak unazad, jer umesto da se pitanje rešava na bilateralnom planu, ono se ponovo podiže na multilateralni plan, ali ovog puta, situacija je dodatno kompleksnija zato što SAD na suprotnoj strani imaju Moskvu kao sve relevantnijeg igrača u regionu. Dakle, njihova volja nije jedina koja će biti uvažavana na Bliskom istoku“, objašnjava Ajzenhamer.
Ono što zabrinjava i čemu nas uči istorija jeste činjenica da uvek kada je format palestinsko-izraelskih pregovora prelazio sa bilateralnog na multilateralni okvir, najveći dobitnici bile su arapske države i Izrael, dok su Palestinci ostajali kratkih rukava.
„Moja realna bojazan jeste da istorija na taj način može da se ponovi, bez obzira što sada SAD više nisu jedine koje diktiraju tempo na Bliskom istoku“, zaključuje Ajzenhamer.
