„Amnesti internešenel“ (AI) uputio je teške optužbe na račun zvaničnika EU da su saučesnici u mučenju ilegalnih migranata i izbeglica u Libiji. Libijska obalska straža i zvaničnici, koji vode izbegličke logore u onome što je ostalo od libijske države, a koje finansira EU, učestvuju u mučenjima izbeglica, iznuđivanju novca i svakoj drugoj vrsti njihove eksploatacije, navodi se u izveštaju AI, objavljenom juče. Sve se to događa uz znanje zvaničnika EU.
Kao dokaze ova nevladina organizacija, koja se bavi zaštitom ljudskih prava širom sveta, navela je brojne dokaze koji potvrđuju nehumane uslove u kojima borave izbeglice u Libiji, među kojima je i video-snimak pijace robova u Libiji.
AI je takođe obavio i brojne intervjue sa izbeglicama iz Afrike koji su uspeli da stignu u Evropu. Tako je jedan čovek iz Gambije, male zapadnoafričke države, koja se u vestima našla prošlog leta, kada je njen bivši predsednik pobegao iz zemlje sa kompletnom državnom kasom, ispričao istraživačima AI kako su ga tukli u libijskom pritvoru u kome je proveo tri meseca.
„Tukli su me gumenim crevom jer su želeli novac da bi me oslobodili“, pričao je čovek, „dok vas tuku, zovu vašu porodicu i od njih traže novac“.
Evropske vlade nisu u potpunosti bile svesne ovih zloupotreba. Aktivnom podrškom libijskim vlastima u sprečavanju prekomorskog krijumčarenja ljudi i njihovom zadržavanju u Libiji, zvaničnici EU su, stoji u izveštaju, saučesnici u zločinima.
Oko 20.000 ljudi se trenutno nalazi, prema izveštaju, u onome što AI naziva „libijskom mračnom mrežom saučesništva“.
Razgradnja libijske države tokom „arapskog proleća“ omogućila je da migrantska kriza eskalira i da izbeglice u velikom broju krenu kroz Libiju ka evropskim državama, kaže Slobodan Janković iz beogradskog Instituta za međunarodnu politiku i privredu.
„Dakle, sama EU, odnosno njene pojedine članice doprinele su migrantskoj krizi, a onda su doprinele i ovoj celoj situaciji, jer brojne članice i ljudi koji žive u EU ne žele da nekontrolisano veliki broj stranaca dolazi u njihove zemlje, da se njihov novac troši na održavanje centara za izbeglice. U takvoj situaciji, u jednom opštem haosu, koji EU ne zna kako da kontroliše, dolazi do brojnih situacija koje su nezakonite i nehumane“, objašnjava Janković.
Vojna intervencija pojedinih zemalja EU, na čelu sa Francuskom i uz podršku SAD, dovela je do obaranja režima Moamera el Gadafija i njegovog ubistva. Nakon toga, umesto da bude uspostavljena centralna vlada, Libijom su zagospodarile brojne milicije i plemena.
U Tripoliju postoji vlada ekstremista, Muslimanske braće, koju podržava i finansira većina zapadnih zemalja, dok u Bengaziju postoji druga vlada.
Sa Jankovićevim stavom slaže se i libijski politikolog Jusef Šakir. On za stanje u Libiji, ne samo sa migrantima, kao glavne krivce označava EU u celini, a konkretno Italiju.
„Države-članice NATO-a odgovorne su za to što libijske snage više ne postoje, a upravo je libijska vojska nekada kontrolisala državne granice i pogranične prelaze“, kaže Šakir.
Kada govori o optužbama za mučenje, pomaganje trgovine ljudima i robovlasništvo, Janković ukazuje na dve stvari. Jedna se odnosi na dešavanja u samoj EU, kaže on.
U Italiji je ove godine bilo više hapšenja pripadnika kriminalnih organizacija, koji u dogovoru sa lokalnim, pa čak i centralnim vlastima, zloupotrebljavaju EU fondove namenjene kolektivnim centrima za prihvat izbeglica i eksploatišu robovski rad migranata.
Sa druge strane, ono što se događa u Africi još je nasilnije i ogoljenije, kaže Janković. Međutim, pitanje je šta zaista može da se uradi kada je reč o ilegalnim migrantima i izbeglicama.
EU formalno sprovodi svoje politike koje su bazirane na poštovanju ljudskih prava i humanitarnom pravu. EU je 7. decembra Evropskom sudu tužila Mađarsku, Poljsku i Češku zato što te zemlje ne žele da prime dodatan broj izbeglica. To odbija i većina drugih članica EU, ali, kaže Janković, problem je što su sve druge formalno pristale na to, dok tri srednjoevropske države nisu.
„To pokazuje dodatno nefunkcionisanje same EU i velike probleme u njenom načinu rada i delovanja. Sa druge strane, imate dugoročnu strategiju EU koja želi da legalizuje brojne civilne misije, a koje su u suštini vojne i policijske snage u afričkim zemljama, kako bi na taj način na terenu perdupredila migrante koji žele da uđu u EU“, kaže Janković.
Suština je u tome što se EU plaši izbegličkog talasa od više desetina miliona Afrikanaca, za koje se veruje da žele da emigriraju u EU iz svojih zemalja, dodaje on.
Pod krinkom snaga za stabilizaciju, vojne misije iz Francuske, Švedske, Danske i drugih članica EU nalaze se u podsaharskoj Africi, ne bi li sprečili novu migrantsku krizu, zaključuje Janković.
Međutim, dosadašnje metode borbe protiv kršenja ljudskih prava migranata koje sprovodi EU nisu se pokazale efikasne, kaže Šakir.
„Lokalne mafije, koje se bave švercom i organizovanjem ilegalnog prelaska granice na teritoriji Libije i susednih afričkih država, u svakom pogledu su jače i efikasnije nego međunarodne organizacije. One odlično poznaju teren i gde mogu da se sakriju i nesmetano nastave sa svojim ilegalnim delatnostima“, kaže on.
Evropske vlade preko svojih obaveštajnih službi veoma dobro znaju šta se dešava u Libiji i u lokalnim kampovima za izbeglice, dodaje on.
„Pred nama se očigledni plodovi njihovih dela iz 2011. godine, kada su sistematski uništili vojsku i policiju koje su do tada uspešno obavljale svoje zadatke i sprečavale tokove ilegalnih prelaza državnih granica i šverca migranata“, zaključuje Šakir.
Međutim, ni u vreme dok je Libijom vladao Muamer el Gadafi, prema ilegalnim migrantima nije se postupalo na najbolji način, objašnjava Janković. U Gadafijevo vreme, Libija je sa Italijom potpisala sporazum o kontroli migracionih tokova.
Italija je u Libiju počela da ulaže znatna sredstva, a zauzvrat je Libija vršila readmisiju ilegalnih migranata iz Afrike, kaže Janković.
„To je bilo tragično za mnoge od njih. Postojao je jedan snimak leševa tih ljudi koji su se vraćali peške kroz Saharu. U svakom slučaju, sâm broj ljudi koji je ilegalno pokušavao da uđe u EU bio je daleko manji, a bio je daleko manji i broj ljudi koji su pokušavali da urade tako nešto, jer su znali da je to opasno, da postoje policija i vojska koje će ih sprečiti i vratiti“, kaže Janković.
Evropu su očigledno do sada zanimali samo brojevi. Međutim, prema izjavama zvaničnika, politika prema migrantima iz Afrike mogla bi da se promeni.
Prošlog meseca francuski predsednik Emanuel Makron, uz ocenu da je zlostavljanje migranata zločin protiv čovečnosti, najavio je nove mere za njihovu zaštitu koje će EU sprovesti u saradnji sa Afričkom unijom.
Izveštaj AI upućuje na pravac mera koje bi EU trebalo da sprovede. Prvo, izveštaj navodi da zvaničnici EU ne mogu da tvrde da nisu bili svesni ozbiljnih kršenja ljudskih prava koje su počinili libijski zvaničnici, sa kojima su Evropljani srdačno sarađivali.
Brisel se optužuje da nije uspeo da instalira uspešne mehanizme zaštite prava migranata i garancije libijskih zvaničnika.
„Nedostatak pravosudnog nadzora nad procesom pritvora značajno je uticao na institucionalizaciju mučenja i drugog zlostavljanja u pritvornim centrima“, kaže se u izveštaju.
Pitanje svih pitanja ipak ostaje — želi li Evropa da prihvati migrante ili ne?
