Lideri Rusije, Ukrajine i Belorusije Boris Jeljcin, Leonid Kravčuk i Stanislav Šuškevič u decembru pre 26 godina stavili su tačku na istoriju Sovjetskog Saveza. Taj čuveni događaj odigrao se u jednoj lovačkoj vili u Beloveškoj šumi, nedaleko od belorusko-poljske granice.
Međutim, istog dana nastao je drugi savez – Zajednica nezavisnih država sa ciljem da se umanje posledice raspada SSSR-a, ali i da se unaprede međusobni odnosi tih nekadašnjih sovjetskih republika.
Ideja o likvidaciji SSSR-a nije se pojavila neočekivano i slučajno. Krajem 1991. godine kriza u zemlji je bila u porastu već nepunih 10 godina, ali vlasti su se u početku nadale da će prevazići krizu zahvaljujući reformama usmerenim na demokratizaciju državnog poretka. Međutim „perestrojka“ koja je pokrenuta 1985. godine izazvala je nagli porast optimizma u liberalnim krugovima ruskog društva.
Prva teritorija koja je proglasila svoju nezavisnost bila je autonomna republika Nahčivan, a odmah zatim njenim putem krenule su Letonija, Litvanija, Estonija, Jermenija i Gruzija. Ubrzo zatim, održan je referendum u Ukrajini, nakon čega je usledio Beloveški sporazum. Naime, samo nedelju pred potpisivanje Beloveškog sporazuma, Ukrajinci su na referendumu nadmoćno izabrali samostalnu i nezavisnu Ukrajinu, što je prema različitim ocenama bilo presudno da se SSSR konačno raspadne.
Prema mišljenju Mihaila Aleksandrova sa Moskovskog državnog univerziteta za međunarodne odnose, Moskva je tim potezom faktički pustila niz vodu čitave regione i zemlje, poput Severne Koreje, Kube, kao i određenih afričkih država, jer je smatrala da je sada njen najveći prijatelj Zapad, iako se ispostavilo da nije bila u pravu, s obzirom da je veoma ubrzo Zapad ponovo postao njen geopolitički neprijatelj.
Rusija se, kako kaže, odrekla nekih bivših saveznika i nije sačuvala svoje već utvrđene pozicije, kao što je to bio slučaj sa Jemenom, pa je rezultat toga više nego vidljiv danas. „Da li su sve ove zemlje dobile slobodu nakon što se raspala ova, kako ljudi to vole da kažu, zla imperija? Naravno da nisu, jer sada Zapad bombarduje sve redom, kao što smo videli na primeru Jugoslavije. Čim je nestao SSSR, Jugoslavija, zemlja koja je bila lider nesvrstanih, pretvorila se u grupu malih država“, ističe.
Međutim, Aleksandrov ukazuje i na to da je raspad SSSR-a pokazao balkanskim zemljama da je mirni razlaz moguć, te da su zemlje koje su činile SFRJ mogle da iskoriste model Zajednice nezavisnih država i da na taj način spreče krvoproliće. Što se tiče Zapada, za njih je raspad SSSR-a bio odlična vest i uvod u srećne devedesete, dakle, niske cene nafte, kao i geopolitički poraz Moskve, konstatuje.
Istovremeno, Aleksandar Barsenkov, istoričar i profesor na univerzitetu „Lomonosov“, tvrdi da sada, nakon 26 godina, više od 70 odsto stanovništva bivšeg SSSR-a žali zbog toga što se ova zemlja raspala. Kako kaže, glavni faktor u ovoj drami bio je tadašnji lider Mihail Gorbačov, jer je upravo on snosio odgovornost za teritorijalni integritet Sovjetskog Saveza.
„Neodlučnost sovjetskog predsednika imala je katastrofalne posledice. Sa pravne tačke gledišta Beloveški sporazum je državni udar, jer je došlo do kršenja važećeg Ustava. Sovjetske republike nisu stigle da se dogovore oko granica, statusa nacionalnih manjina, spoljnog duga, pa se stoga i dalje osećaju posledice toga. Recimo, Krim je rekao da želi da bude u sastavu Rusije još tada, ali to se ostvarilo tek 2014. godine“, objašnjava on.
Ne treba zanemariti činjenicu i da su građani čitavog SSSR-a na referendumu 17. marta te 1991. godine, maltene devet meseci pre raspada, većinom glasova podržali očuvanje Sovjetskog Saveza, a mnogi analitičari tvrde i da Beloveški sporazum nije imao zakonsku snagu, jer tri funkcionera ne mogu da se suprotstave volji naroda.
Međutim, prema rečima Barsenkova, nakon čitavog tog vremena nezavisnosti, sve te zemlje koje sada čine Zajednicu nezavisnih država, i dalje ne mogu da funkcionišu jedna bez druge i imaju ozbiljne ekonomske probleme.
„Nije se SSSR raspao zbog objektivnih faktora, nego zato što su elite htele da vladaju resursima na svojim teritorijama. Ali za Zapad je raspad SSSR-a bila dobra vest, od 1994. godine Zapad podržava koncept geopolitičkog pluralizma na ovim prostorima, to jest na sve moguće načine sprečava integracione procese“, objašnjava on.
Osim toga, Barsenkov dodaje i da EU čini sve da Ukrajina, Belorusija, Moldavija, kao i kavkaske republike ne budu u zoni ruskog uticaja. „Ono što nas ujedinjuje jeste pitanje bezbednosti, budući da sve te zelje imaju iste probleme. Stoga, Zajednica nezavisnih država i dalje ostaje najbolji format za pregovore, integraciju i rešavanje spornih pitanja između bivših sovjetskih republika“, zaključuje.
Inače, Mihail Gorbačov, poslednji lider Sovjetskog Saveza, prošle godine je, komentarišući četvrt veka od potpisivanja Beloveškog sporazuma, još jednom optužio njegove potpisnike za vlastoljublje i istakao pasivnost stanovništva. „Trebalo je izaći na ulice i podržati Sovjetski Savez, podržati Gorbačova. Ja smatram da je to bilo nekakvo pomračenje razuma“, rekao je tada on.
