On pravi proračune, igra šah, navodi robota da pravi salto. Odgovor na drugo pitanje je teže dobiti. Neko smatra veštačku inteligenciju vasionskim zlom, programiranim da uništi čovečanstvo, a neko, naprotiv, polaže u nju velike nade, uz njenu pomoć se nada da će rešiti različite zadatke. Naučne razrade poslednjih godina pre potvrđuju drugu tačku gledišta. Mašine sa virtualnim umom odlično zamenjuju svog tvorca u mnogim oblastima, iz nekih ga čak i potiskuju.
Samo ne treba svaki program smatrati veštačkom inteligencijom. Tom određenju ne odgovara uređaj koji samo računa brže od čoveka. Superkompjuter koji nema posebne veštine u stvari je superbrzi digitron. Ne može se nazvati ni previše intelektualnim onaj program koji ne ume samostalno da uči. Nekreativni prilaz postavljenom zadatku takođe ne svedoči o velikoj pameti.
Materijalni omotač u kojem se nalazi virtualni mozak nije previše važan. Možemo da se napravi u bilo kom obliku: kao minijaturni plejer, kvantni kompjuter, robot, laserski sistem, avion. Razumnost uređaja određuju algoritam i informacije položene u njega. Na primer, Naučno-istraživački nuklearni univerzitet MIFI (NINU MIFI), čiji su saradnici izneli svoje mišljenje o veštačkoj inteligenciji, razrađuju zaštitni sistem za pametne telefone, koji perpoznaje vlasnika po tome kako on rukuje uređajem.
Kritika veštačke inteligencije
Brzina delovanja, memorija, samoobuka, kreacija — uređaji koji poseduju ta svojstva, bez obzira na to kako izgledaju, misliće skoro kao čovek. Ma kako to paradoksalno zvučalo, ali ovo poređenje uopšte ne ide u korist veštačkoj inteligenciji. Zato što ona počinje da nam uliva strah. Bog zna kakve će joj misli „pasti na procesor“ ako inicijativa za to naiđe na podstrek. Ona može da nam pričini hotimičnu štetu, da nas učini robovima ili sasvim da nas uništi.
Ozbiljni naučnici nemaju ove bojazni. „Holivudski filmovi poput ’Terminatora‘ ili ’Matrice‘ su prilično udaljeni od realnosti. U ovom trenutku kompjuteri toliko zavise od čoveka da čak kada bi bili u stanju da ga unište, ne bi mogli dalje da postoje. Naravno, može se pretpostaviti da će ubuduće roboti naučiti sami da vade rude, prave fabrike i napajaju sebe energijom, ali ja smatram da se to neće desiti u ovom veku. Prognoziranje razvoja neke naučne oblasti nije zahvalan posao, pošto mnogo toga zavisi od finansiranja“, komentariše Aleksej Samsonovič, profesor Instituta intelektualnih kibernetičkih sistema NINU MIFI.
Neki mislioci, ne bez osnova, predviđaju da će nas veštačka inteligencija ostaviti bez posla. Robotizacija je već mnogo profesija učinila nepotrebnim, na primer daktilogra u tipografiji ili navigatora u pomorstvu i tek će obesceniti mnoge. Ali kako pokazuje praksa, mehanizacija rada rađa nove profesije, u kojima se intelektualne i kreativne čovekove sposobnosti razotkrivaju na nov način. Što više zadataka prepuštamo našim virtualnim dvojnicima, to više vremena ostavljamo sebi, kako bismo se bavili zaista važnim i komplikovanim stvarima. Na primer, prognozama kvarova na raznim velikim centralama za proizvodnju energije, između ostalog nuklearnim.
„Inteligentni sistem koji stvaramo na osnovu neuronskih mreža može da predvidi kada će skup određenih faktora dovesti do kvara nekog velikog pogona. Stvar je u tome što različiti delovi velikih mehanizama retko izlaze iz stroja sami. Najčešće havariju izaziva, na primer, istovremeno habanje delova. Čovek nije u stanju da izračuna i analizira takav obim podataka kako bi shvatio kada će se pojaviti neispravnost i šta će biti njen katalizator“, kaže Valintin Klimov, zamenik direktora Instituta intelektualnih kibernetičkih sistema NINU MIFI.
Tempo razvoja veštačkog intelekta i raduje i plaši, približava se momenat kada ćemo morati da odgovaramo na etička pitanja. Da li se svaki pametni program može smatrati posebnom ličnošću, kakva prava i obaveze treba da ima, da li njen rad treba da podleže pravilnicima? Naučni progres je teško zaustaviti, znači, moraćemo da delimo sa veštačkim intelektom životni prostor, i želimo da verujemo da ćemo postati prijatelji.
