„Provokativna inicijativa američkog predsednika Donalda Trampa o priznavanju Jerusalima kao glavnog grada države Izrael, za Evropsku uniju je loša stvar. To samo unosi nemir, pobunu i zaoštravanje frontova, jedinstveni su u oceni ministri spoljnih poslova 28 zemalja-članica. I to svi. Jedinstvo oko toga da samo ’rešenje koje predviđa dve države‘, Izrael i Palestinu, donosi napredak, bilo je ’impresivno‘, pohvalila se komesarka EU za spoljnu politiku Federika Mogerini“, piše „Dojče vele“.
U analizi se dalje navodi da ta odlučnost nije preterano impresionirala gosta iz Izraela. Benjamin Netanjahu je Evropsku uniju odavno otpisao, zato što je, prema njegovom mišljenju, previše prijateljski nastrojena prema Palestincima. On nade polaže u SAD i svog novog najboljeg prijatelja – Trampa. Palestinci rade upravo suprotno. Oni proklinju SAD i radije bi da vide EU u aktivnijoj, posredničkoj ulozi. Kako bi to sve zajedno trebalo da funkcioniše?
„Evropska unija – to je jasno i glasno stavila do znanja komesarka Mogerini – nema sopstvenu bliskoistočnu politiku. Nekakve posebne EU-inicijative izričito su – isključene. Uvek se čeka na mudrosti iz Vašingtona. Ali na njih očigledno može još dugo da se čeka. Ni predsednik Obama nije uspeo da dovede sve strane za isti sto. A ako bi to uspeo nepredvidljivi Tramp, to bi bilo političko čudo“, piše „Dojče vele“.
Evropska unija se predstavlja manjom nego što jeste, uprkos njenoj velikoj ulozi u konfliktu. Unija finansira dobar deo palestinskog budžeta i održava život u Pojasu Gaze i Zapadnom Jordanu – i to sa izričitom podrškom Izraela, jer bi inače te zadatke trebalo da preuzme okupaciona sila.
„Političari EU često su insistirali na tome da Unija postane aktivnija. Do sada je sve ostajalo na tvrdoglavom pridržavanju maksime o „rešenju po načelu dveju država“ ili pravilu „zemlja za mir“, koju su Izraelci i Palestinci razvili devedesetih godina. Otada se mnogo toga pokušalo, ali se malo toga dogodilo. Jednostavno nije funkcionisalo. Razlog za to je i negativan stav međusobno posvađanih Palestinaca, ali i negativan stav Netanjahuove vlade“, piše Bernd Rigert.
Sada bi bilo vreme da EU razvije realne alternative kako bi se zastoj premostio. Za to su potrebni i vreme i dobre ideje. Možda bi francuski predsednik Emanuel Makron mogao da krene tim trećim putem, nakon što Uniju napuste tvrdoglavi Britanci, a u Berlinu uspe u to da uveri do sada uglavnom pasivnu kancelarku.
„To bi sigurno bilo bolje nego čekati na bajkovite predloge iz Trampove kuće, misli se i na njegovog zeta Džareda Kušnera. EU bi trebalo da deluje, a ne samo da kritikuje nesposobnost i nespremnost drugih učesnika u tom konfliktu. U tom kontekstu, bezosećajna i zbunjujuća odluka američkog predsednika o Jerusalimu, ima bar i nešto pozitivno: ponovo se priča o bliskoistočnom konfliktu, pa i u Evropi“, analizira „Dojče vele“.
