O tom delu života En Kodabande pisali smo juče, a danas ćemo dati onaj deo razgovora koji objašnjava njen život kao borca protiv džihada.
Kažete da ste proveli 20 godina sa njima. Kako ste otišli?
— Moj sadašnji muž je bio vođin telohranitelj. Zaljubili smo se jedno u drugo, ali bilo nam je zabranjeno da imamo vezu. Počeli smo polako da shvatamo gde smo. Verovali smo da se borimo protiv diktature i za ljudska prava u Iranu. Ja sam radila u kancelariji. Kontaktirala sam s medijima, s političarima, pozivali smo se u svim tim razgovorima na deklaraciju UN o ljudskim pravima… Taj dokument, inače, ima 16 članova. Kada mi se, kako mi to kažemo, „upalila sijalica“, posle mnogo godina pročitala sam Deklaraciju, svih 16 članova, i shvatila da nijedan jedini nema veze s mojim tadašnjim poslom, životom, položajem. Nisam imala pasoš, nisam imala sopstveni novac, nisam smela da se udam. Bila sam njihov rob. Gladijator. Tada sam odlučila da se povučem. Mužu sam rekla da će morati da traži azil u Britaniji. I uspelo nam je. Vratili smo se. Živimo u Lidsu, na severu Engleske. Ali sam dobro znala da, ako im se ne usprotivimo javno čim odemo, bežaćemo od njih čitavog života. Zato sam otišla pravo u policiju. Rekla sam im ko smo, šta smo radili — naravno, poslali su ljude… Ispitivali su nas, hteli su da znaju ko smo tačno, gde smo bili… Ali ubrzo su nas ostavili na miru. A mi smo rešili da nećemo da se krijemo. Objavili smo sve svoje podatke na internetu, tako da svako ko želi da nam pravi bilo kakve probleme ili da nam preti može lako da sazna gde smo. U nekim slučajevima, činjenica da se ne krijete može da vam spase glavu.
Šta se onda dogodilo?
— Muž i ja smo ubrzo odlučili da počnemo da radimo s porodicama članova koji žele da napuste MEK. Napravili smo fondaciju, ja sam otišla u Irak, tražili smo donatore… Razgovarala sam s porodicom Maliki. Imali smo sastanke i s nevladinim organizacijama, sa vladinim službenicima u Britaniji… I shvatili smo veoma rano u tom procesu da problem neće rešiti ni politika, ni ljudska prava, već da moramo da radimo terenski, praktično — ali za to nije bilo ni političke volje, ni novca. Ili su mudžahedini bili premala organizacija da bi se država oko njih potrudila na taj način, ili vlasti nisu imale dovoljno jaku želju da ih „srede“.
Niste razmišljali o tome da odustanete?
— Ne. Posle nekog vremena smo se infiltrirali među njih, počeli smo da ih potkopavamo iznutra. Našli smo način da se zavučemo u sve „pore“ te grupe. U međuvremenu, ja sam u Britaniji postala, kako se to danas kaže, „angažovana aktivistkinja“ — počela sam javno da govorim o svojim iskustvima. Uspeli smo da izvučemo, dosad, preko hiljadu ljudi iz MEK-a. Između ostalog, bavim se i preventivom — sprečavanjem ekstremista da regrutuju nove članove. Ne samo u terorističke organizacije, već i u sekte… Metodologija je potpuno ista, a proces radikalizacije, kroz koji sam i sama prošla, gotovo se ni po čemu ne razlikuje. Najveći problem je u tome što MEK, mudžahedini još uvek postoje. Pregrupisali su se. Sada su nova, reformisana ekstremna grupa, koja operiše na nekoliko nivoa — i zato sam i došla u Albaniju — zato što su ovde prebačeni! Već su potplatili neke poslanike, povezali su se s albanskom mafijom i sada i ovde, u ovoj zemlji, žele da krenu u svoju „ofanzivu šarmom“ — da pokušaju da pridobiju nove pristalice. Prema informacijama koje imam, preko 20 miliona dolara su Amerikanci platili albanskoj vladi da bi se ta grupa od nekoliko hiljada mudžahedina iz Iraka prebacila ovamo.
Šta mislite da je namera Vlade SAD i albanskih vlasti? Koje su moguće posledice?
— Nažalost, ti ljudi ne mogu samo da se „spuste“ u Albaniju tek tako. Oni prosto moraju da se deradikalizuju, inače će šteta biti nemerljiva. Javnost vidi samo tzv. konkretan rezultat terorističkih napada — eksplozije, žrtve i materijalnu štetu… Ali to je samo vrh ledenog brega. Ispod se krije mnogo toga. Glavne aktivnosti su regrutacija i prikupljanje novca. U procesu regrutacije, logika je — što više ljudi, to bolje. Veoma je opasno kada jednu takvu grupu smestite u bilo koju zemlju, u bilo koje okruženje, jer oni ubrzo počinju da „prirodno“ radikalizuju svoju okolinu.
Taj program koji sada primenjujete u procesu deradikalizacije… Kako on funkcioniše?
— Ne možeš da deradikalizuješ nekoga ako ne znaš na koji način je radikalizovan. Tim ljudima je bukvalno „ispran mozak“. Ceo proces počinje dubokim razumevanjem njihove pozicije. Funkcionalna primarna ili sekundarna porodica je jedan od osnovnih uslova za uspešnu deradikalizaciju. Napravili smo fondaciju i uspeli smo, dosad, da izvučemo oko hiljadu ljudi iz MEK-a. Ali ključno je bilo to da su ti ljudi već imali nameru da odu. Oni su sami želeli da napuste mudžahedine — bez toga, ništa ne bi imalo smisla. Tako da — da se vratim na tezu s početka razgovora — „kakav uđeš, takav izađeš“ — ja sam u dubini duše i dalje najpredaniji aktivista (smeh), samo sada s drugim ciljem. Biću, nadam se, takva do kraja života.
A kakvi su konkretni rezultati? Recimo, u kom broju slučajeva proces deradikalizacije uspeva?
— Mnogo ljudi se vratilo normalnom životu. Sam proces „skidanja“ nekoga može da bude veoma kratak ili veoma dug, nema pravila. Kada ljudi napuštaju ekstremističku grupu, treba da pre svega shvate šta im se dešavalo. Neki odu, ali ostanu radikalizovani godinama — ostanu ono što su bili dok su bili s ekstremistima. Svakako je neophodna specijalistička pomoć. Ako napuštaš grupu zato što ti se „upalila sijalica“, ako si se „probudio“, kao što se desilo meni i mom mužu, e samo u tom slučaju ne treba puno truda da sebe nateraš da shvatiš šta ti se dogodilo, da su te lagali i iskoristili.
— Mislim da svako može, u svakom dobu svog života, da bude radikalizovan. Svako želi da „pripada“ nečemu. Postoje tehnike manipulacije koje „rade“ na bukvalno svakome, bilo kog uzrasta. Uvek postoji neka tačka u vašem životu koja je krizna, tranziciona — problemi sa porodicom, razvod, odlazak na studije, bilo koji veći stres — to su trenuci u kojima je najlakše nekoga regrutovati. Mnogo su manje šanse da te regrutuju ako imaš dobar posao i zadovoljan si svojim životom; mnogo su lakše mete oni koji imaju neki ozbiljan problem, najpre porodični. Postoje takozvani „regrutni kadrovi“ — ljudi koji duboko veruju u ideologiju grupe. Oni su najopasniji. Oni pokreću sve procese — uvlačenje u društvo, zbližavanje, prenošenje ideološke poruke. Najlakše se, i to se zna, radikalizuju idealisti, ljudi koji žele da menjaju svet, da ga „sređuju“, da „postave stvari na svoje mesto“. Njihove porodice budu u šoku, jer niko ne odgaja dete učeći ga da treba da postane ubica. Ali radikalizacija je po definiciji proces koji traje i odvija se u vezi, u odnosu koji se strpljivo gradi. Treba znati da su ljudi uzrok, a ne tehnologija. Nije internet kriv. Internet je samo sredstvo koje ekstremisti koriste da privuku „žrtvu“.
Pomenuli ste „regrutne kadrove“. Recite nam nešto više o njima. Ko su ti ljudi?
— Mislim da sve počinje i završava se nekom vrstom privlačnosti. Primer su grupe koje se bore za prava životinja; prvo organizuju javni protest. Onda neko predloži nešto radikalno, recimo, hajde da ih prozivamo pojedinačno. Iz toga lako „skliznete“ u ekstremniju verziju verovanja. Ekstremi su privlačni. Ti ljudi, oni koji ne misle kao vi, zapravo treba da — umru. Eto, recimo, svi ti koji muče životinje… Neka umru! Onda se pravi plan — da im postavimo bombu ispod auta? Od ideje, preko čvrstog verovanja, do konkretne akcije. Kroz taj proces vodi vas taj vaš „regrutni kadar“ — ali to je jedno emotivno putovanje, prolazite ga zajedno i dodatno se zbližavate. Pravi „oficiri za regrutaciju“ su ljudi koji bespogovorno veruju u ideju vodilju, misle da ta ideja treba da privuče što više sledbenika; ubedljivi su; znaju kako da uvere ljude u nešto što im inače ne bi bilo ni na kraj pameti. Recimo — da otputuju u Siriju ili Irak, da se pridruže džihadistima. Ključna je intuicija. Pitanja o vama. Problemi koje imate — oni su signali šta je moguća meta, gde je čovek „tanak“, gde može malo da se jače „pritisne“. Najviše vole da koriste ono što zovemo „tehnikom prodaje automobila“ — takozvani „lajfstajl sejls“. „Moraš da se zamisliš u ovome, zamisli koliko bi bio kul da voziš baš ovaj auto!“. Doduše, kod automobila, uvek postoji opcija da se predomislite — ali sistem verovanja se prodaje tako da ti i ne znaš da su ti ga prodali. Ja volim da kažem da je ekstremistička grupa kao luk — mnogo slojeva, veoma jasna, zatvorena struktura, u okviru koje je sve pod apsolutnom kontrolom. A svaki luk je spolja veoma različit, kao što je i svaka ekstremna organizacija naoko različita, ali iznutra sve one imaju, u suštini, istu strukturu.
