Konferenciju je organizovao Institut za slobodne medije iz Tirane, zato što se ta zemlja poslednjih meseci, pre svega u bezbednosnim krugovima, sve češće pominje kao novo ekstremističko žarište, „sabirni centar“ za ekstremiste koji se ili vraćaju, ili šalju na Balkan iz oružanih sukoba na Bliskom istoku.
Zna se da vlada Edija Rame već duže vreme — po svemu sudeći u direktnoj saradnji s američkim vojnim i bezbednosnim strukturama — radi na osnivanju specijalizovanih „centara za deradikalizaciju“ na teritoriji Albanije, o čemu je Sputnjik u poslednje tri godine u više navrata pisao.
Izgleda da se Ramin „trud“ isplatio — portal „Hafington post“, u članku objavljenom početkom decembra, navodi da se u toj zemlji već nalazi oko tri hiljade pripadnika MEK-a, iranskih mudžahedina iz Radžavi kulta, inače ljutih protivnika vlasti u Teheranu.
Oni su krajem 2016. godine prebačeni u Albaniju iz Iraka, uz novčanu „injekciju“ američkih vlasti Raminoj vladi i to — kako navodi „Hafington post“ — pod plaštom „humanitarne intervencije“, tj. uz superviziju UNHCR-a. Uplata je, piše američki portal, bila najmanje dvadeset miliona dolara.
Dobro obavešteni krugovi u Albaniji tvrde da već postoje i čvrste indicije da će narednu grupu koja će, takođe iz „humanitarnih razloga“ biti preseljena u tu zemlju, činiti članovi porodica — žene i deca — boraca DAEŠ-a koji su ili već napustili Irak i Siriju, ili su poginuli u borbama tokom poslednjih nekoliko godina.
Sagovornica Sputnjika, Britanka En Kodabande, ekspert je za antiterorističke aktivnosti i dugogodišnja aktivistkinja u oblasti deradikalizacije ekstremista. Napisala je više članaka i knjiga na ovu temu, zajedno sa suprugom, koji je iranskog porekla. Godinama oni rade i s radikalizovanim pojedincima, pomažući im da napuste terorističke organizacije i reintegrišu se u društvo.
Dobro je upoznata sa situacijom u Albaniji i kretanjem članova mudžahedinskog pokreta, a pre izvesnog vremena je, kako kaže, do nje došla informacija da su pripadnici MEK-a, stacionirani u bivšoj zgradi univerziteta u Tirani, počeli da aktivno regrutuju albansku omladinu u svoj pokret — i odlučila je da reaguje.
Za početak, možda ne bi bilo loše da pojasnite čitaocima Sputnjika iz kakvog životnog i porodičnog okruženja dolaze ti „radikalizovani pojedinci“ sa kojima radite.
— Dolaze iz svih slojeva društva. Pogrešna je pretpostavka da su u Siriju odlazili da ratuju samo neki primitivci — većina stranih boraca DAEŠ-a je iz srednje klase — uglavnom studenti, obrazovani ljudi… Terorizam je danas globalni fenomen — ne postoji osoba koju on ne može da pogodi. Ali u pitanju je čista politika. Odlazak u džihad je politički akt. Pritom, svako ima lični razlog zašto postaje ekstremista, nema formule, nema recepta… Inače, teško se radikalizuju ljudi koji imaju neki cilj u životu; beg u ekstrem najlakše se dešava slabim osobama, bez cilja, „sluđenim“, „izgubljenim slučajevima“… Svoje najkvalitetnije članove ekstremisti, kako kažu, regrutuju među nasilnim fudbalskim navijačima. Moj posao danas je da idem okolo i objašnjavam ljudima kako „radi“ radikalizacija. Stalno ponavljam — niko se ne rađa kao terorista. To nije talenat, nije karijera, nije svestan izbor. Mislim da sam ja, lično, sjajan primer da bilo ko, bilo kada, može da bude radikalizovan, ako se nađe u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.
Možete li malo da pojasnite? Kako ste to „vi, lično“ primer?
— Kad sam upisala fakultet, krajem sedamdesetih, upoznala sam zanimljivu grupu ljudi na Univerzitetu u Mančesteru. Bilo je puno stranca među studentima, svi bismo sedeli u studentskom klubu i razgovarali, uglavnom o politici. Iranci su tada dolazili u velikom broju u Englesku. Bili su druželjubivi, drugačiji od mog okruženja, privukli su me… Održavali su povremeno sastanke, otišla sam na jedan od njih iz radoznalosti, sa svojim tadašnjim dečkom, i ispostavilo se da su to u stvari mudžahedini — MEK — ono što danas zovemo Radžavi kultom. Ja tada nisam mnogo toga razumela, ali se sećam da su se divno ponašali prema meni. Danas bih rekla da su tehnike koje su koristili da me privuku bile, u najmanju ruku, zanimljive (smeh). Nisam znala njihov jezik, ali sam osećala energiju. Bili su aktivni, nisu samo sedeli i pričali o politici, i to me je privuklo. Počela je revolucija u Iranu, a ja sam, zahvaljujući njima, imala „sedište u prvom redu“! Imala sam 19 godina, dečko je takođe bio u tome, bila sam veliki idealista. Nisam bila devojka koju je zanimao šoping. Htela sam da menjam svet! I to se nije promenilo, sve do danas. Radikalizacija utiče na psihu, ali ne utiče na tip ličnosti. Ako uđeš u neku organizaciju kao određena osoba, isti takav ćeš, u suštini, iz nje i da izađeš.
Čekajte, šokirali ste me tom pričom… I šta se dalje događalo? Koliko je sve to trajalo?
— Dvadeset godina. Prvih deset, do 1989. godine, praktično sam živela dvostruki život. Radila sam, imala sam posao, kuću, auto, svoj normalan svakodnevni „engleski“ život, ali sam sve slobodno vreme provodila radeći — za mudžahedine. Bavila sam se onim što danas nazivamo pi-ar aktivnostima, ali su svi prijatelji mislili da sa mnom nešto nije u redu. Nisam htela nikog da slušam. Mislila sam da sam pametnija od svih njih. To je deo taktike — mi smo najpametniji, imamo drugima nerazumljivu viziju, viši cilj. Odvajanje od porodice je ključno. Svaka radikalna grupa priređuje to svojim članovima. U jednom trenutku, moj tadašnji dečko je postao nasilan, odnos nam se promenio, i ja sam se okrenula njima. Postali su, praktično, moja jedina porodica. Bila sam kompjuterski programer sa sjajnom platom, ali sve sam to ostavila zbog njih. Prvo sam bila u kancelariji u Londonu — gledala sam vesti, pisala saopštenja… A onda sam otišla na Bliski istok. Zamislite!? Engleskinja od dvadesetak godina, iz srednje klase. Ko bi rekao?
Neverovatno. Kako vam se to desilo? I kako je moguće da niste imali problema sa britanskim vlastima? Ipak je bila u pitanju ekstremna grupa…
— Pa, pre svega, ja nisam birala u koga ću da se zaljubim (smeh), prosto se sve tako desilo… Otpočetka mi je bilo jasno da je njihova ideologija nalik „islamskom marksizmu“. Počeli su s aktivnostima u vreme Iranske revolucije, borili se protiv šaha, posle revolucije su hteli da izvedu državni udar; taj plan im je propao, i proterani su. Predstavljali su nam se kao borci za demokratiju, čak kao napredni, feministi — ali u suštini, jedini „posao“ nas običnih članova je bio da poštujemo vođu. Nije trebalo da mislimo, da postavljamo pitanja — samo radiš šta ti kažu. To teško može da razume neko ko to nije iskusio. Pitali ste me za probleme s britanskim vlastima? Pa, MEK je uvek imao podršku zapadnih vlada jer smo radili protiv Irana. Zato su nas i ostavljali na miru. Znala sam da su nasilni, ali me ni to nije sprečilo — iako sam po prirodi pacifista, vrlo sam mirna, ne volim nasilje… To samo pokazuje na koji način mogu da vas „pridobiju“ da više ne razmišljate svojom glavom. Danas bih, naravno, za njih rekla da su kriminalna organizacija. Samo jedna jedina vlada ikada ih je zvanično priznala — bila je to vlada Sadama Huseina. Svi drugi su im pomagali „na crno“ — politički, finansijski, da, ali nikada zvanično. Ako biste pitali britansko Ministarstvo spoljnih poslova, ili nemačke ili francuske službe, svi bi se samo pravili ludi — rekli bi da ne znaju o čemu pričate.
(nastavak sutra)
