Postoji u američkoj praksi jedna izreka: „Da biste uspeli, onda morate da propadnete prvo“.
Eto zašto su nam Amerikanci uvodili sankcije i bombardovali nas — dovode nas do propasti da bismo uspeli! Ovom prilikom nudim pobednički slogan za bilo koju stranku na izborima na Balkanu: „Iz propasti u propast, do konačnog uspeha!“. Dačić je u Vašingtonu govorio na konferenciji Atlantskog saveta, koji je prethodne nedelje predstavio izveštaj o Zapadnom Balkanu, a domaći mediji su to odmah preneli.
Naslovna strana „Večernjih novosti“ — „Strategija za Balkan: Amerika nas želi kao svog saveznika“. U „Informeru“ — „Vest koja možda sve menja: SAD hoće istorijsko pomirenje sa Srbima“. „Mir sa Srbijom“.
Mir sa Srbijom? Pa ja sam mislio da smo prestali da ratujemo sa Amerikom još 1999. godine, mogli su da nas obaveste da se još nismo pomirili. Samo, šta se stvarno krije u tom izveštaju, koji je, inače, finansiran od strane Fonda braće Rokfeler? U njemu se iznose četiri konkretna koraka koje SAD treba da preduzmu kako bi se „stabilizovao naš region“.
„Uspostavljanje i održavanje trajnog vojnog prisustva na Balkanu. Postići istorijsko pomirenje sa Srbijom. Da povratimo reputaciju istinskog posrednika. Zaokret ka prosperitetu.“
Zaokret ka prosperitetu? Dakle, konačno smo propali načisto i možemo da uspemo. Samo, da uspemo u čemu tačno? Da budemo stabilne kolonije SAD? Jer ove čikice iz Atlantskog saveta me podsećaju na Vinstona Čerčila, kada je 1931. godine govorio o nestabilnosti njihove kolonije Indije. Možda će i vama da zvuči poznato.
„Da li pratite situaciju u Indiji sa pažnjom koju zahteva? Ovaj region nas zanima i u profesionalnom i u političkom i u ličnom smislu. Moramo imati jasnu i praktičnu politiku. Govorimo o vraćanju jasne vizije i jasne strategije. Stvari idu od lošeg ka gorem. Opasnost u Indiji će stvoriti krizu. Videli ste nedavno niz kriza koje su izbile u tom regionu. Veoma loše upravljanje i slabost. Balkan karakterišemo kao ’meki stomak Evrope‘. Izazivaju nemire. Nestabilnost na periferiji transatlantske zajednice. I pometnju za 300 miliona primitivnih ljudi čija dobrobit je naša briga.“
Dobro, ovo poslednje nisu baš rekli isto kao Čerčil, jer ipak danas imamo onu čuvenu političku korektnost, ali je stav SAD prema nama sličan — mi smo primitivni narodi kojima treba upravljati spolja. Čak su i taj citat „Balkan je meki stomak Evrope“ preuzeli od — Vinstona Čerčila. A to nije jedina paralela između aktuelne američke politike i britanske kolonijalne politike. U izveštaju Atlantskog saveta se pominje i termin „lojalna opozicija“, koji je prvi put pomenuo britanski parlamentarac ser Džon Hobhaus 1826. godine. Naime, u NATO je ušla zemlja kojom četvrt veka vlada Milo Đukanović, a Atlantski savet se brine da bi na predsedničkim izborima u Crnoj Gori 2018. mogao da pobedi antizapadni kandidat, pa kao rešenje predlaže podršku „lojalnoj opoziciji“, odnosno opoziciji koja, zapravo, i nije opozicija, već radi sve isto što radi i njima lojalan DPS, ali nije DPS. Tako povratak većeg učešća Amerike na ovim prostorima zvuči manje demokratski, a više imperijalistički.
„Da bi se Amerika vratila, potrebno je prethodno da administracija Donalda Trampa usvoji preporuke Atlantskog saveta. Da li će?“
Ali umesto što čekamo odluku Donalda Trampa i nadamo se da će ispuniti obećanje o velikom zaokretu u američkoj spoljnoj politici, možda bi bilo pametnije da sami pokušamo da se oslobodimo kolonijalnog uticaja SAD. I ne, nije nikakva teorija zavere da smo njihove kolonije, u američkim izveštajima to sasvim otvoreno potvrđuju, jer kada govorite o vašem trajnom vojnom prisustvu u nekoj zemlji koja nije vaša, šta je to nego vaša kolonija? Ali kolonije su se kroz istoriju borile za slobodu i oslobađale se. Vinston Čerčil je činio sve da zadrži Indiju, ali se ona ipak oslobodila Velike Britanije. Samo se postavlja pitanje: ko će biti balkanski Mahatma Gandi?
