Car-zvono, koje se nalazi unutar Moskovskog kremlja, najveće je izliveno zvono na svetu. Naručila ga je carica Ana Ivanovna, bratanica cara Petra Velikog. Car-zvono je teško 201 tonu i 924 kilograma, a visoko čak 6 metara i 14 centimetara. Ovo zvono nikada nije zazvonilo, jer se u požaru 1737. godine odvojio veliki deo (težak 11,5 tona), dok je zvono još uvek bilo u kalupu.
Za Ruse je livenje zvona uvek bilo veoma važno, imalo je poseban značaj. Izlivanje moćnog zvona koje će se daleko čuti, a da je pritom i originalnog izgleda, bilo je važno ne samo za stanovnike gradove, već posebno za žitelje sela.
Predrevolucionarna ruska škola izlivanja crkvenih zvona bila je na veoma visokom i ozbiljnom nivou. Livci su tada postigli savršenstvo, ali, nažalost, danas praktično sve uče ispočetka, jer su posle revolucije sve livnice zatvorene i tajne zanata su pale u zaborav. Zvona koja su preživela postrevolucioni period smatraju se „čistom klasikom“.
„Ponekad nas kolege iz Evrope gledaju s visine i sa čuđenjem, ne mogu da shvate da mi sve ponovo učimo. Ali, mi smo za poslednjih 20-25 godina mnogo toga naučili i dosta uspeha postigli. S druge strane, određeni evropski livci imaju tradiciju po 200, pa i do 500 godina“, objašnjava za Sputnjik profesionalni zvonar Ilija Drozdihin.
Za livenje zvona koristi se specijalna bronza, bogata olovom. Trebalo bi da udeo olova bude do 20 odsto, jer onda zvono lepše zvuči, ali tada je ono i krhkije. Za eksperte je još uvek tajna zašto se deo car-zvona odvojio, odnosno zašto se zvono razbilo. Jer, sa druge strane, „Reut“ — još jedno od zvona u moskovskom Kremlju, teško je 25 tona i nije se polomilo iako je dva puta padalo.
Drozdihin kaže da, iako je tehniku crkvenog zvonjenja prilično jednostavno naučiti, postoji stalna potreba za dobrim pravoslavnim zvonarima.
„Samo zvono spada u udaraljke, to je instrument koji liči na bubanj. Dobri zvonari zapravo improvizuju. Postoji tradicionalna škola, mi je čuvamo. Zvonar mora mnogo da voli svoj posao i nadahnuto da ga radi, jer je njegov zadatak da pozove vernike u hram na službu“, ističe Drozdihin.
Moskovska škola za zvonare postoji više od 10 godina, a svakog meseca se vrši prijem novih polaznika. Godišnje ovu školu završi 150 osoba, a polaznici dolaze i iz inostranstva.
„Postoje razlike u evropskoj i ruskoj školi. U Evropi se zvona vrte oko svoje ose i ima ih manje nego u ruskim zvonicima. Sa druge strane, zvonar u Rusiji konopcem pokreće jezičak u zvonu, a samo zvono je fiksirano. U ruskoj školi crkvenog zvonjenja jedan čovek može sve sam da uradi, iako zvona može biti mnogo“, objašnjava naš sagovornik.
Za razliku od Evrope, gde najteža aktivna crkvena zvona teže negde oko 25-30 tona, u Rusiji ima veoma starih hramova koji imaju zvona težine do 70 tona, poput onog koje se nalazi u Trojice-Sergijevoj lavri.
„Evropska i ruska zvona se razlikuju i po načinu proizvodnje zvuka, odnosno melodija. Ruska zvona proizvode puniji zvuk, dok su evropska poznata po preciznijem, strožem zvuku. Nije tajna da su u Evropi zvona livena tako da daju određenu notu, dok ruska zvona daju širi spektar zvučanja“, zaključuje profesionalni zvonar.
