Čarls Menson je, mnogi bi rekli, nažalost umro prirodnom smrću, na odsluženju doživotne zatvorske kazne. Od 1969. godine taj čovek je izazivao i još izaziva pomešana osećanja.
Bizarnost zločina koje je naređivao, inspirisao i u njima učestvovao, ali ne, kao što je sud to utvrdio, direktno, već „samo“ kao posmatrač, većinu je zgrozila, ali postoji i značajan broj poklonika kontrakulture za koje je Menson bio i ostao inspiracija i, moglo bi se otvoreno reći, heroj jednog pokreta, začetog početkom šeste decenije prošlog veka, kao pokreta za seksualno oslobađanje, mir i ljubav među ljudima, a završenog upravo zločinima Mensonovih sledbenika i „iks“ rezom na stomaku trudne glumice Šeron Tejt.
Od kada je umro, broj Mensonovih citata na internetu rapidno je porastao. Još za života bio je inspiracija za mnoge rok muzičare (Merilin Menson i Kasejbijan su samo neki od njih). Mensonove pesme pevali su, između ostalih, „Gans en rouzis“, već pomenuti Merilin Menson i Dži Dži Alin. Njegova slika izašla je naslovnoj strani „Rolingstouna“ — Menson koji podseća na Isusa Hrista, uz pitanje da li se radi o najopasnijem čoveku u Americi. U zatvoru ga je posećivao glumac Denis Hoper, a reditelj Džon Voters prisustvovao je suđenju.
Iz zatvora Menson je davao intervjue, o njemu su snimani filmovi i pisane knjige. Čime je Menson toliko zaneo ljude da je stekao slavu koju druge masovne ubice nisu imale?
Da bismo pokušali da odgovorimo na to pitanje, prvo moramo da se zapitamo ko je bio Čarli Menson. Na suđenju tužiocu je rekao, pokušavajući da aludira da je Isus Hrist, da je mrtav već 2.000 godina.
„Moj otac je zatvor. Moj otac je sistem… Samo sam ono što ste od mene napravili. Ja sam vaš odraz“, bulaznio je Menson na suđenju.
Iste takve budalaštine govorio je i svojim sledbenicima, mladim pripadnicima srednje i više klase američkog društva i oni su ga slepo sledili i verovali mu.
Mit o Mensonu stalno je obogaćivan novim detaljima — mit o Mensonu muzičaru (iako je to daleko od istine) nadograđen je mitom o Mensonu guruu, vođi sekte zvane „Porodica“, propovedniku rasnog rata (Helter — Skelter) između belaca i crnaca, sukoba kojeg će biti pošteđeni samo njegovi sledbenici. Iz zatvora je, kaže sledeći mit, telepatski komunicirao sa sledbenicima, a potvrda za to je istovremena pojava svastike na čelima sledbenika.
Međutim, stvarnost je uvek daleko banalnija od mita. Celog života vukao se po zatvorima. Tamo je i naučio šta je zlostavljanje. Molio je da ga ne puštaju iz zatvora. Pošto je tako nešto bilo nemoguće, na slobodi je postao svodnik, lopov i diler droge. U stvarnosti, nikada nije uspeo u svetu muzike, iako mit govori drukčije.
Jedini način da ostvari svoju ambiciju i postane nezaobilazan član doline slavnih kontrakulture bio je onaj koji je izabrao, a za to je, kao psihopata, bio sposoban. Osećaj svemogući i bes koji je iz njega izbijao zaslužni su za iščašenu harizmu koju je oko sebe širio.
Ubistva koja je inspirisao, isplanirao i izveo, prema Suzan Mur, kolumnistkinji britanskog „Gardijana“, označila su kraj kontrakulture šezdesetih, ali delovi te kulture od Mensona su napravili, kako kaže, čudnog idola.
Murova navodi primer rediteljke Džoan Didion, koja se u eseju iz 1979. godine pod nazivom „Beli album“, priseća saslušanja o ubistvu u kući reditelja Romana Polanskog. Šeron Tejt bila je njegova žena. Nju i troje njenih prijatelja ubili su Mensonovi sledbenici 8. avgusta 1969. godine, a Tejtova je u trenutku ubistva bila u osmom mesecu trudnoće.
Broj ubijenih još nije bio utvrđen, a već su počela govorkanja o crnim misama, kapuljačama, lancima i lošim tripovima, piše Didion.
„Takođe se sećam nečega što bih želela da zaboravim: sećam se da niko nije bio iznenađen… Šezdesete su se završile udarom — paranoja je ispunjena. Poznati nisu mogli da se zaštite od tame, a osećanje nelagodnosti vladalo je posvuda“ piše Didion. Ona se priseća kako je pomagala Lindi Kasejbijan, koja je bila učesnica zločina, ali je svedočila protiv ostatka družine, da odabere haljinu za suđenje.
Ovo svedočenje iz prve ruke, dok je duh šezdesetih još bio svež, upućuje na tezu koju je u romanu „Elementarne čestice“ izneo i francuski pisac Mišel Uelbek — „slučaj Menson“ i sve što je proisteklo iz njega nije bio anomalija, već vrhunac kontrakulture toga doba.
Progresivno uništavanje moralnih normi šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih bio je logičan i neminovan proces, piše Uelbek. Pošto su iscrpeli sva moguća seksualna zadovoljstva, bilo je normalno da se jedinke oslobođene uobičajenih moralnih stega okrenu okrutnijim vidovima uživanja. Dva veka ranije istim putem je išao i Markiz de Sad. U tom smislu, serijske ubice iz devedesetih prirodni su potomci hipika.
„Taj preokret koji se odigrao u zapadnoj civilizaciji posle 1945. godine nije bio ništa drugo do povratak sirovom kultu snage, pobijanje sekularnih pravila, koja su dugo građena u ime morala i prava. Bečki akcionisti, bitnici, hipici i serijske ubice imaju zajedničku crtu u tome što se svi zalažu za potpuno slobodoumlje i zagovaraju opšte uvažavanje prava jedinke spram svih društvenih normi, spram svih oblika licemerja koji za njih predstavljaju moral, osećajnost, pravda i milosrđe. U tom smislu, Čarls Menson nipošto nije bio nekakva čudovišna devijacija unutar hipi pokreta, već njegov logičan vrhunac“, piše Uelbek.
Ako ostanemo na tragu tog kratkog, ali snažnog pasaža iz „Elementarnih čestica“, onda ne bi trebalo da se čudimo fenomenu prisutnom kod mnogih američkih, i ne samo američkih, političara nove generacije, poteklih na tradicijama „dece cveća“.
I kada se neko zapita kako je neko ko je toliko u mladosti verovao u slobodu i jednakost svih ljudi, u zrelom dobu postao osoba koja bombarduje narode širom sveta i ne preza ni od čega da bi postigao cilj, trebalo bi samo da se priseti Čarlsa Mensona i njegovog dela.
Tako je Mensonov kult nastavio da živi, ne samo u ostacima kontrakulture, već i kroz politiku, jer kao sledbenici jedne, u osnovi plemenite ideje, oni nisu ni primetili kada se ona transformisala u nešto monstruozno. A Menson je samo otelotvorenje toga.
