Ukoliko Žalbeno veće tribunala potvrdi navode prvostepene odluke, to bi bila prva presuda kojom je hrvatskom političkom i vojnom vrhu pripisana odgovornost za „zajednički zločinački poduhvat“.
Hrvatska bi zbog toga, kako pišu tamošnji mediji, mogla da doživi težak finansijski, ali i moralni udarac.
Uz isplatu brojnih odšteta raseljenim i proteranim civilima, ta presuda bi u Hrvatskoj mogla da poljulja stav o „Domovinskom ratu“, koji u toj zemlji inače propisuje i posebna saborska deklaracija.
Naime, reč je o slučaju u kojem je prvostepenom presudom Tribunala iz 2013. godine šest bivših visokih funkcionera takozvane republike Herceg-Bosne i Hrvatskog saveta odbrane (HVO) osuđeno na ukupno 111 godina zatvora zbog zločina nad muslimanima u BIH u okviru „udruženog zločinačkog poduhvata“ u kojem je učestvovao i deo političkog i vojnog rukovodstva Hrvatske, uključujući i predsednika Franju Tuđmana.
Cilj toga udruženog zločinačkog poduhvata, prema zaključku prvostepene presude, bio je uspostavljanje hrvatskog entiteta u granicama Banovine Hrvatske iz 1939. godine i njegovo spajanje sa Hrvatskom, kako bi se ponovo ostvarilo ujedinjenje hrvatskog naroda u slučaju raspada BiH, odnosno da on postane nezavisna država unutar BiH tesno povezana s Hrvatskom.
Prvostepenom presudom iz 2013. godine Haški tribunal je osudio na 25 godina zatvora bivšeg predsednika vlade „Herceg Bosne“ Jadranka Prlića.
Bruna Stojića, Slobodana Praljka i Milivoja Petkovića osudio je na po 20 godina zatvora, Valentina Ćorića na 16, dok je Berislavu Pušiću izrečena kazna od 10 godina zatvora.
Tom presudom izrečeno im je ukupno 111 godina zatvora za zločine protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja ratovanja i Ženevskih konvencija u periodu od 1992. do 1994. godine u BIH.
U martu ove godine, Tužilaštvo Haškog tribunala zatražilo je od Žalbenog veća im izrekne duplo više kazne i pravosnažno ih osudi na ukupno 220 godina zatvora.
Kako su naveli tužioci u završnoj reči, zločini nad bosanskim muslimanima su po obimu bili masovni, više desetina hiljada ljudi premešteno je iz svojih domova i proterano, više hiljada zarobljeno je i držano u teškim uslovima, slani su na prisilni rad, pri čemu su neki izgubili život.
U svojoj završnoj reči, prvooptuženi, bivši predsednik vlade „Herceg-Bosne“ Jadranko Prlić je pak Žalbenom veću Tribunala rekao da je „Herceg-Bosna bila za Bosnu i Hercegovinu, protiv prekrajanja granica i za saradnju s muslimanima“.
Tvrdio je da je za vreme njegovog delovanja u vladama BiH bio osiguran povratak svima koji su napustili domove, kao i da su evakuacije vršene zbog potencijalnih humanitarnih katastrofa i napada „armije RBiH, potpomognute mudžahedinima“.
Haški tribunal ranije je saopštio da je ovaj slučaj „najveći i najkomplikovaniji slučaj pred tim sudom“.
Suđenje je počelo 26. aprila 2006. godine, a Tužilaštvo je 2008. godine završilo sa predstavljanjem svojih dokaza, među kojima su bila i ispitivanja 249 svedoka.
Odbrana je svoje dokaze predstavljala od 2008. do 2010. godine, kada je ispitano 77 svedoka.
Ukupan broj sudećih dana iznosi 465, a završne reči okončane su u martu 2011.
Presuda koja je izrečena 29. maja 2013. ima više od 2.600 strana, uključujući i izdvojena mišljenja dvoje sudija.
Ova odluka biće poslednja presuda Tribunala, koji će dan kasnije završiti svoj 24-godišnji rad.
